U Zakonu o uređenju sudova, u čl.31. zapisano je: „Vrhovni kasacioni sud obezbeđuje jedinstvenu sudsku primenu prava i jednakost stranaka u sudskim postupcima“. Takođe, ima taj sud još nekih obaveza, odlučuje po vanrednim pravnim lekovima, kao što su revizije i druga vanredna pravna sredstva, i još ponešto… Sve u vezi Vrhovnog kasacionog suda je uređeno zakonom, sve ima svoj izvor u Ustavu Srbije.

Vrhovni kasacioni sud je najviši sud u srpskom pravosuđu, po zakonu, po percepciji u javnosti, po suštinskoj, tihoj moći i pravom, direktnom uticaju i po svojoj stvarnoj nadležnosti putem svojih, sudskih, odluka. I to u legislativi romanskog tipa, pisanih, „kodifikovanih“, zakonskih akata. Dakle, u sistemu koji nije anglosaksonski, ali se, jedino ovoj sudskoj instanci među sudovima svim u Srbiji, odredbama zakona, daje ovlašćenje da, faktički, donosi precedent, kroz svoje odlučivanje, presudama, stavovima i mišljenjima.

Upravo tu nastaje problem koji kulminira kad god u odlučivanje „trusta mozgova“ Vrhovnog kasacionog suda budu umešani, ili postoje osnovi sumnje da su umešani uticaji protivni ustavnim načelima, zakonskim odredbama, usmereni isključivo u interesu određene grupe, političke, ekonomske, finansijske, pojedinog „vlasnika“ vlasti, a takav apsurd je – postao pravilo u prethodnoj deceniji.

Čak i da takav „fenomen“ posmatramo samo sa pravne tačke gledišta: Vrhovni kasacioni sud se, revizionim vratolomijama u prethodne četiri godine, prilikom odlučivanja po izjavljenim vanrednim pravnim sredstvima protiv nižestepenih presuda, osnovnih i apelacionih sudskih odluka u parničnim postupcima povedenim radi isplate naknade za ishranu u toku rada i pripadajućeg regresa za godišnji odmor, koje je pokrenulo pomoćno, nenastavno osoblje, u školama širom Srbije, pretvorio u finalnog terminatora pravne sigurnosti, surovog kršitelja načela ustavnog prava na jednaku zaštitu prava iz čl.36.Ustava Srbije i sveo svoje „činodejstvovanje“ na nivo „ketering“ servisa za isporuku naručenih presuda, umesto korektivnog delovanja na ujednačavanju sudske prakse koja je temelj pravne sigurnosti građanima, privredi, celom društvu i građanske jednakosti u sudskoj zaštiti svojih prava.

I ne, uopšte nije bitno da li je „primalac narudžbe“ u ovom „ketering servisu“, sui generis, bila predsednica suda, sudija Jasmina Vasović, sećamo se jedini kandidat za izbor za predsednika tog suda, ili neko od sudija nekog od veća…, bitno je da se – roba isporuči naručiocu.

Dakle, lako je branjiva istina, da je spoljni, laicizirani, prikaz rada najvišeg suda ove zemlje, zapravo sledeći: predstavnik interesne, političke, ekonomske, grupe strukture, predsednik države, vlade, ministar…, od istog suda „naruči“ sudsku odluku povoljnu za „pravu stvar“, usput ide i „garnirung“ u vidu stava, zaključka ili mišljenja, specijalitet kuće.

To je, međutim, esencija gorčine koju oseća i svaki pravnik od struke kome je stalo do pravne nauke, a najčešće je (visoko)školovan na istom pravnom fakultetu, na kome su svoje (ne)znanje sticali i članovi „trusta mozgova“ iz Vrhovnog kasacionog suda.

Ali, In medias res…

Vrhovni kasacioni sud je presudom u postupku po izjavljenoj reviziji tužilje, broj sudskog predmeta Rev.2.br.1557/2019, dana 13.02.2020.god. u parničnom postupku radi prava na isplatu naknade za troškove ishrane u toku rada i pripadajućeg regresa za godišnji odmor, u kom postupku je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev, a drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev,  odlučio …“Polazeći od nesporne činjenice da tužilja ima pravo na naknadu za ishranu u toku rada i regresa za godišnji odmor…“, da je  „…Minimalna zarada je po Zakonu o radu pravo zaposlenog za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom…“, da je čl.111.Zakona o radu „precizirano da se minimalna zarada određuje na osnovu minimalne cene rada utvrđene u skladu sa zakonom, vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se plaćaju na rade…“, što će reći da u sebi minimalna zarada ne sadrži nikakve dodatke,  zaključio:

  • bez sumnje, u minimalnoj zaradi nije sadržana naknada troškova koji su predmet spora, jer tužilji nisu isplaćivane naknade na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora i troškova za ishranu s obzirom da kada se koeficijent njene zarade od 6,83 pomnoži sa cenom rada, zarada nije odgovarala ni visini minimalne zarade (!),
  • proizilazi da pravo koje pripada tužilji po Zakonu o platama u državnim organima i javnim službama u konkretnom slučaju nije realizovano upravo zbog činjenice da je tužilja primala minimalnu zaradu,
  • pa je preinačena drugostepena presuda i odbijena žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u korist tužilje.

Isti sud, čak je jedan sudija, bivša predsednica Apelacionog suda u Novom Sadu, član veća u oba reviziona postupka, u predmetu Rev.2.br.825/2022, po izjavljenoj reviziji protiv drugostepene presude kojom je potvrđena prvostepena presuda u korist tužilje, u istoj materiji, dana 06.04.2022.god., upinje se vice versa da prethodna sudska odluka padne u zaborav, kao da nije izvršena, naplaćena, kao da nikada nije postojala u pravnom sistemu, a tom presudom je nekom građaninu ove zemlje omogućeno neko pravo, koje će, ubuduće svim ostalim građanima biti uskraćeno, te tvrdi da „proizilazi da su primanja po osnovu naknade za ishranu u toku rada i regresa (ipak) sadržana u koeficijentu kao jednom od elemenata plate, pa ne postoji pravni osnov za ostvarivanje predmetnog prava tužilje, što znači da da tužilji ne pripada pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora pošto su te naknade sadržane u koeficijentu njene plate, pa je to što je tužilji isplaćivana minimalna zarada bez uticaja na odlučivanje.“

Inače, ova presuda objavljena je na sajtu Vrhovnog kasacionog suda tri meseca nakon donošenja, 05.07.2022.godine.

Kad se ovo uporedi iz gledišta „pravne sigurnosti“ i „jednakosti građana pred zakonom“…

U oba slučaja, tužilja je spremačica-čistačica, njena mesečna zarada je (da ne potežemo patetiku da je 9,6 puta niža od plate sudija koji su odlučivali šta to, zapravo, gle nauke, čini minimalnu zaradu jedne spremačice) ispod iznosa minimalne zarade, po joj se mesečno primanje „dopunjava“ do iznosa minimalne zarade, u oba slučaja, na osnovu iste Uredbe o koeficijentima u javnim službama iznos koeficijenta je 6,83, u oba slučaja primenjuju se Zakon o radu i Zakon o platama u državnim organima i javnim službama.

Da, kad smo kod jednake pravne zaštite, prva tužilja, ona „srećnija“, „pre narudžbe“, zaposlena je u bolnici, ova druga tužilja zaposlena je u školi, i ko joj je kriv što nije tužila na vreme, pre nego što je Ministarstvo prosvete i Ministarstvo finansija obračunalo koliko bi budžet R.Srbije „koštalo“ da čistačice, domari i administrativno osoblje sa koeficijentima 6,30, 6,83, 7,62, 8,30 i 8,62, a rade u školama, kao ravnopravni građani, naplate ono što je naplatila čistačica iz bolnice, pa je pala „narudžba“ onome kome „niko ne može ništa“ u sudstvu, a to je Vrhovni kasacioni sud!

Inače, treba napomenuti, da zaposleni po svih pet navedenih koeficijenata – primaju istu zaradu, minimalnu! Ne baš u punom iznosu, mora „malo da se dopuni“, ali istu. I svi zaposleni ne rade kod privatnih poslodavaca, već rade u javnom, državnom sektoru, „opterećuju državu“ i još „traže prava“.

Matematički, u svim predmetnim sudskim postupcima, sudski veštaci ekonomsko-finansijske struke su, lagano i detaljno obrazložili, zbog čega ovde 2 plus 2 ne daju 5, jer, ukoliko bi uzeli da je u ovako isplaćenoj zaradi uračunata i naknada troškove za ishranu i regres za godišnji odmor, što ovom potonjom presudom tvrdi Vrhovni kasacioni sud, to bi dalje značilo da je tužiocu osnovna zarada bila niža od minimalne zarade, a kako je Zakonom o radu koji je jedini zakonski akt koji definiše minimalnu zaradu i to već 40 godina, još od doba predsednice Saveznog izvršnog veća SFRJ Milke Planinc, kao najnižu zaradu za standardni učinak i vreme provedeno na radu, to znači da u minimalnoj zaradi ne može biti sadržan niti jedan drugi dodatak, znači ni naknada troškova za ishranu ni regresa za godišnji odmor.

Napokon, u petak, 08.07.2022.godine, tri dana nakon „isporuke glavnog jela“, stigli su i „prilozi“, „garnirung“, šta god, nazvani Zaključak o naknadi troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u javnim službama.

Navodno su inicirani od strane Osnovnog suda u Šapcu, koji je u zahtevu Vrhovnom kasacionom sudu, ukazao upravo na ovu prvu presudu, u korist tužilje.

„Poznavaoci prilika“, sudije, a posebno advokati kao remetilačka „žgadija“ svakoj vlasti, koja je, nekim čudom, preživela 1945/46.godinu, znaju koliko često će ovako nešto od „kasacije“ tražiti osnovni, a ne apelacioni sud. Ali, dobro, scenarista zapleta, shvativši narudžbu nekog staraoca državnog budžeta koji je sabrao koliko je u zbiru iznos glavnice duga za ishranu i topli obrok, pa plus kamata, pa zarada advokatske remetilačke „žgadije“, pa tek oni javni izvršitelji koje smo „mi, država, postavili, a sad će da nam blokiraju državu zbog čistačica“, očigledno je prvo napravio „salatu“, pa tek onda „specijalitet Vrhovne ketering sudske kuće“ onu revizionu presudu od šestog aprila ove godine. 

Jer, na šest stranica istog Zaključka „objašnjavano“ je da se odredbe Zakona o radu primenjuju na sve zaposlene, ali i ne moraju, nužno, da se primenjuju, baš na sve zaposlene u Srbiji, da je isti zakon lex generali, kojim jeste propisano da su deo zarade i druga primanja koja imaju karakter zarade, pa Sud priznaje da su to troškovi ishrane i regres, i da tačno je, ako nešto nije uređeno sa lex specialis ili podzakonskim aktom, onda se primenjuje lex generali, ali ni to baš nije tako, pa se „trust mozgova“ zapleo u mrežu više zakona i posebnih kolektivnih ugovora, kojima je trebalo „mudro“ da obrazloži zaključak, razotkriše pravu meru važenja zakona, a to je koliko ima budžetskih sredstava toliko ima i zakona, jer shodno Posebnom kolektivnom ugovoru za državne organe, kako glasi citat ovog Suda: „zaposleni „može“ da ostvari pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, ako se za takvu vrstu naknade steknu uslovi u budžetu Republike Srbije…“, pri čemu, protivno zahtevu, navodno, osnovnog suda koji je tražio pojašnjenje, uopšte ne pominje presudu u korist tužilje, od pre dve godine.

Dakle, ustavno pravo na jednaku zaštitu prava, zakonsko pravo da se zaposlenom isplati sve što čini zaradu, jednakost građana pred sudovima, ujednačena sudska praksa i pravna sigurnost nisu zagarantovane Ustavom i zakonima! Petina zaposlenih u prosveti, koliki je udeo ove kategorije zaposlenih u ukupnom broju zaposlenih u prosveti, pod udarom su ovakvog tumačenja prava, Ustava, zakona i kojekakvih polusročenih kolektivnih ugovora, i njihova prava su, ne ugrožena, nego „opozvana“ „ujednačavanjem sudske prakse“ od strane Vrhovnog kasacionog suda, koji se proslavio prethodne godine i u ujednačavanju sudske prakse u vezi tzv.bankarskih tužbi. Mada, poređenje baš i nije na mestu, jer je u toj, „bankarskoj“ materiji, samo „menjao mišljenja“ „dopunjavajući“ ih.

Ovde su donete presude.

Presude koje isto činjenično stanje, primenom istih zakonskih akata uređuju na potpuno različit način. Presude koje će, nužno, rezultirati, ustavnim žalbama, što će, uzročno-posledično doraditi rušenje i konačan slom razljuljanog pravosuđa Srbije. Jer, sudije prvostepenih i drugostepenih sudova, ako to neko nije znao, ne sude po zakonima ove zemlje, već prema precedentima, i to u klasičnom maniru engleskog „common law“ sistema precedenta, koje fabrikuje Vrhovni sudski „trust mozgova“, i sa nivoa nekog osnovnog suda u kom sudije pojedinci vredno rade i pokušavaju da se rukovode primenom pozitivnog prava, u Vrhovni „ketering presuda delivery“ sud se gleda kao u vrhunsko božanstvo koje je „zauzelo stav“, „donelo zaključak“, a izraz „o tome ima revizija“ može da se unosi u presudu umesto onoga „na osnovu člana…“, kao što se „U ime naroda“ može zameniti sa „U ime naručilaca presude kod Vrhovnog kasacionog suda“.

A naručioci i isporučioci u ovom „ketering presuda“ slučaju?

Neka otvore Krivični zakonik ove zemlje! Svaka vlast i svaki „vlasnik“ vlasti, moći i uticaja, navrši svoj puni krug, prestaneš da budeš vlast, moć više nije moćna, a uticaja više nema.

A onda, shodno „meniju“ u Krivičnom zakoniku, sledi specijalitet kuće – za sve dosadašnje naručioce isporuke od Vrhovnog „ketering presuda“ suda, ima nešto opisano u čl.366.st.3.Krivičnog zakonika, u „jelovniku“ označeno kao „trgovina uticajem“.  

A za isporučioce presuda po „narudžbi“ – specijalitet kuće, označen u čl.360.st.3.Krivičnog zakonika, a stav 3. znači da ima dosta priloga uz glavno jelo, u „jelovniku“ je označen kao „kršenje zakona od strane sudije, javnog tužioca i njegovog pomoćnika.“

I, napokon, sređivanje pravosuđa, po proverenim standardima zapadne civilizacije, uz poštovanje prednosti kodifikovanog zakonodavstva, franko-germanskog modela, usađenog u srž pravničkog obrazovanja i pravosudne organizacije u prethodnih 170 godina u ovoj zemlji, ali uz prihvatanje, zašto ne, kao praktičnih i pravičnih, ali strogo kontrolisanih instrumentima brze i direktne naredbodavne ustavne zaštite, kao garancije ravnopravnosti građana pred sudovima i zakonom, postulata precedentnog prava, čiji će osnovni instituti biti jasno definisati izmenama procesnih zakona uz postavljanje linije dometa dejstva, uređenje njihove praktične primene i definisanje supremacije u primeni u konkretnim slučajevima.

 

 

Radomir Đunić
član Predsedništva PSG i predsednik Odbora za zakonodavstvo i pravosuđe