Govor Aide Ćorović, aktivistkinje i članice Predsedništa Pokreta slobodnih građana, na protestu slobodnih građana pod nazivom „Odbrani slobodu“ na Trgu republike u Beogradu, 6. oktobra 2017. godine, na kojem je zatraženo stvaranje uslova za održavanje fer, slobodnih izbora.

 

Dobro veče slobodni građani i građanke Beograda.

 

Dugo sam razmišljala šta da vam kažem večeras, koje to pametne reči treba da izreknem da bih probudila vašu pažnju i prodrmala vaše emocije. Želela sam da nađem neke blistave i čudesne reči koje će vas poneti, dati vam krila i polet. Želela sam da zapalim plamen emocija koji će nas okupiti i pokrenuti u nova osvajanja uzurpirane i osakaćene slobode. Ali koje bi to reči bile dovoljno snažne, velike i lekovite za sve one roditelje čija deca leže po bolnicama otrovana hranom i bahatošću SNS bandita, koji bez ikakvih osnova dobiju ekskluzivno pravo na snabdevanje hranom beogradskih škola? Koje su to reči jače od saobraćajnih kolapsa, nervoza, kašnjenja, gužvi, haosa koji svakodnevno živimo. Postoji li uopšte reč koja bi srušila branu koja zadržava sav naš očaj, bes i poniženost, reč koja bi otvorila okove naših nesloboda?

 

Ja nisam političarka i ne umem da držim zapaljive govore. Ja sam samo građanka koja se ne miri sa užasom sa kojim smo suočeni. Ja sam očajna građanka koja se ne miri sa nepravdama, sa moralnom, duhovnom  i materijalnom bedom u koju tonemo vrtoglavo, očajna građanka koja ne može da ćuti nad sistematskim i dugoročnim uništavanjem Srbije. Građanka koja želi komadić normalnog i mirnog života koji neće zavisiti od bahatog, bezočnog i ucenjivačkog sistema koji nam je nametnuo Aleksandar Vučić.

 

Ja sam postala političarka iz očajanja i nije me stid da to priznam. Znam da će me dežurni miljenici i botovi velikog vođe nazvati očajnom političarkom, ali ja se neću braniti i priznaću da to jesam - očajna političarka, ako to znači da me boli i vređa tuđa nesreća, da me poražava nepravda naneta drugom ljudskom biću, da me ponižava siromaštvo koje vidim na svakom koraku, da me vređa primitivizam i nevaspitanje koje nas svakodnevno zaskače iz režimskih medija. Priznaću da sam očajna političarka ako to znači da sam časna i moralna osoba, da mogu uvek i u svakom trenutku da me razvlače tuđa patnja, bol i nesreća, ili da me obasja i zadivi saznanje o neverovatnim i hrabrim ženama (koje su često samohrane majke) koje čine nadčovečanske napore da održe svoje porodice na površini. Ja ću biti očajna političarka ako to znači da će mi uvek biti važnije zajedničko od ličnog dobra i da politika za mene nikada neće biti, i nije bila, prevozno sredstvo koje će me iz anonimnosti i materijalnog tavorenja odvesti u enormno bogastvo, bahatost i aroganciju.

 

Zato ja večeras neću ni pokušati da vam poručim nešto važno. Neću vam uputiti velike reči koje inspirišu i pokreću, ali ću vas zamoliti samo jedno – da večeras, kada odete svojim kućama u tišini svojih domova i svojih duša pokušate da nađete odgovore na pitanja koja postavljam i sama sebi.

 

Da li vas vređa devastiran, raskopan i razoren Beograd, bez ikakve empatije i svesti da ovakvo sumanuto „uređivanje“ grada samo izbezumljuje njegove stanovnike i stanovnice?

Da li vas bole otrovana deca i njihovi poniženi i uplašeni roditelji zato što neko treba da strpa što više novca u svoj džep?

Da li vas nervira što nam ova vlast potura milionske cifre za fontanu, kada svako dete može da nađe na internetu stvarnu cenu te iste fontante u nekom drugom gradu, u nekoj drugoj zemlji?

Da li vas plaši što će postaviti besmislene i ničemu korisne jarbole koji će se, uzgred samo da znate, finansirati od novca koji je predviđen za odbranu grada od poplava?

Da li vam je svejedno što je otet i uzurpiran gradski prostor svih građana i građanka Beograda, ne bi li se na njemu gradile privatne stambene zgrade u saradnji sa sumnjivim belosvetskim barabama?

Da li vam je neobično što nema baš nikakvog pomaka u rasvetljavanju slučaja rušenja Savamale, i neće ga ni biti dok je ova kriminalna bratija na vlasti?

Da li vas čude i iznenađuju idiotska opravdanja za kupovinu stana u vidu „tetke iz Kanade“ili afere vezane za 24 stana u Bugarskoj?

Da li vas čudi što u gradskom budžetu nema novca za besplatne knjige za beogradske školarce i pratioce dece sa invaliditetom, ali se stalno uvećava količina novca za novogodišnje ukrašavanje Beograda, kao i činjenica da je jedna svojtanska firma favorizovana da radi taj posao?

Da li vas užasavaju brutalna ubistva žena pred vratima centara za socijalni rad?

Da li vas brine sve veće i razornije vršnjačko nasilje u školama?

Da li se gadite rijalitija u kojima hapse navodne ubice, u kojima se psuje, mlati, vređa na svim osnovama, u kojima su prostakluk i nevaspitanje modeli ponašanja kojima se sistematski truje naše društvo?

Da li vam je neprijatno da se vi i vaša deca godinama suočavate sa ogavnim naslovnim stranicama režimskih tabloida?

Da li vam se povraća od sadržaja TV Pinka, Happy televizije, Informera, Alo, Srpskog Telegrafa i sličnih DNOvina i kvazimedija preko kojih se Aleksandar Vučić obračunava sa svojim neistomišljenicima?

Da li vam je svejedno što pomoć za lečenje dece i ishranu onih koji su ostali da žive na Kosovu sakupljamo sms porukama?

Da li vas žulja što ne možete da spavate ili uđete bez problema u sopstvenu zgradu samo zato što je tik do vas neki mafijaš, spajtan sa gradskim vlastima, otvorio fensi kafić iz kojeg ceo dan trešti nesnosna muzika?

Da li vam je neobično da Srbijom opet krstare crni džipovi bez tablica iz kojih vrebaju nabildovani tipovi sa bejzbol palicama?

Da li vas šokira saznanje da žene u Srbiji u 21. veku abortiraju svoju decu samo zato što su devojčice?

Da li vas užasava pomisao da će Beograd uskoro ostati bez pijaće vode jer će prostor sa kojeg se ovaj grad snabdeva vodom biti dat jednom od omiljenih tajkuna ove vlasti?

Da li vam je mučno saznanje da opet gledamo njuške opskurnih likova iz devedestih i da nam se na velika vrata vraćaju satrapi tih užasnih vremena?

Da li se osećate poniženo od saznanja da smo jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi?

Da li vam je neobična činjenica da više građana i građanki Srbije izvrši samoubistvo nego što biva ubijeno ili pogine u saobraćajnim udesima?

Da li vas vređa što ste svakodnevno predmet uvreda, poniženja, obespravljavanja, izbacivanja sa posla, šikaniranja, praćenja, podmetanja, zastrašivanja, guranja u bedu i očajanje?

 

Mogla bih još mnogo sličnih pitanja da postavim, ali ostavljam da i sami sebi postavljate svoja pitanja i da na njih potražite odgovore. Ja sam sa sobom, u miru svoje sobe i svoje duše, te odgovore našla i zato stojim danas ovde pred vama. Činim sve što je u mojoj moći da ova toksična i destruktivna vlast ode na smetlište istorije.