Principi i ciljevi dualnog obrazovanja predstavljeni u Nacrtu jesu prazne floskule bez zasnovanosti na opšteprihvaćenim načelima obrazovanja u saremenom društvu i poštovanja javnog interesa. Nacrt ne počiva na nužnim prethodnim analizama stanja obrazovnog sistema, tržišta rada, nacionalnog okvira kvalifikacija i strategija društvenog razvoja Republike Srbije, zbog čega je neprihvatljiv.

Neprihvatljivo je i nerazumljivo zbog čega se Ministarstvo odriče svoje uloge i odgovornosti u kreiranju obrazovne politike, već ova pitanja u potpunosti prepušta Privrednoj komori Srbije (PKS). Ova ocena zasnovana je na analizi brojnih članova Nacrta, u kojima se sve uloge u organizovanju dualnog obrazovanja poveravaju upravo PKS.

Na primer, Članom 5. Nacrta predviđeno je da PKS izrađuje predlog opisa rada na osnovu kojeg će se donositi planovi i programi nastave i učenja, što bi moralo biti u isključivoj ingerenciji stručnih tela u okviru Ministarstva. U članu 11. predviđeno je da PKS ima potpunu autonomiju u proveri ispunjenosti uslova poslodavca da učestvuje u dualnom obrazovanju; PKS mu izdaje potvrdu i vodi Registar poslodavaca kojima je izdata potvrda; prema članu 29., PKS bi trebalo da realizuje ispit i izdaje Licencu instruktoru, za šta PKS ni na koji način nije kvalifikovan. Tako neadekvatno obučen i licenciran instruktor, ima obavezu da ocenjuje rad učenika i da učestvuje u završnom i maturskom ispitu (članovi 30.i 31.).

Nacrtom zakona favorizovani su interesi samo jedne strane u ugovornom odnosu između poslodavca, škole i učenika/roditelja. Predložena zakonska rešenja su nedorečena, problematična i prevashodno okrenuta zaštiti interesa poslodavca, na štetu dobrobiti učenika, pri čemu je širi društveni interes u potpunosti zanemaren.

Predviđeni broj radnih sati kod poslodavca, koji može iznositi i puno radno vreme, onemogućava učenike da, tokom ovako zamišljenog procesa obrazovanja, stiču šira, kako stručna, tako i opšta znanja. Time se ugrožava prohodnost učenika ka višim obrazovnim nivoima, potencijalno se smanjuje procenat visoko obrazovanog stanovištva, što u krajnjoj instanci sprečava socijalnu mobilnost i povećava segregaciju u društvu.

Članom 9. iz zaštite prava učenika isključuje se Zakon o radu, što je neprihvatljivo, uzimajući u obzir stvarne radne obaveze učenika kod poslodavca. Na primer, poslodavac nema obavezu da školi i roditeljima učenika saopšti strukturu radnih sati, obezbedi odmor tokom osmočasovnog radnog dana, niti da garantuje angažovanje učenika na poslovima koji su isključivo vezani za struku. Ovim se derogiraju i mnoga učenička prava definisana Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.

Na osnovu zakonskih rešenja predviđenih članom 10., poslodavac neće biti isključen iz ovog aranžmana čak i ukoliko ima prekršaje iz oblasti rada, kao što su neisplaćivanje zarada i doprinosa ili zlostavljanje i diskriminacija na radu. Čak i nakon raskidanja ugovora sa školom, samo interesi poslodavca ostaju u potpunosti zaštićeni, na štetu učenika, čije mogućnosti za nastavak školovanja ostaju nedefinisane, posebno u slučaju ukoliko poslodavac jednostrano raskine ugovor sa učenikom.

Mnogi važni termini, kao što je „produktivan rad“, nisu definisani i ostavljeni su poslodavcu da ih slobodno tumači, što otvara široke mogućnosti za zloupotrebu dece i dečjeg rada.

Uprkos tvrdnji predlagača iz obrazloženja Nacrta da je očekivani rezultat primene ovakvih zakonskih rešenja smanjenje nezaposlenosti, očigledno je da bi efekat donošenja ovog zakona bio upravo suprotan: učenici bi postali izvor jeftine redne snage. Naime, predviđena nadoknada za „produktivni“ rad iznosi svega 50% minimalne cene rada, neopterećena porezima i doprinosima, što stavlja decu u položaj nelojalne konkurencije nezaposlenima.

Dualno obrazovanje, ako je uopšte potrebno, mora da bude deo reforme strategije obrazovanja, zbog čega treba sprečiti ishitreno donošenje ovakvog zakona kojim se uređuje trenutna potreba tržišta. Srbiji nije problem samo nezaposlenost, već i zastareo prosvetni sistem, pogotovu na nivou srednjeg obrazovanja. Umesto formiranja agencije za iznajmljivanje dečje radne snage, Srbija mora da postane društvo zasnovano na znanju, sa mladim generacijama osposobljenim za život u savremenom svetu, zasnovanom na fleksibilnosti kvalifikacija.

Brojni problemi koji opterećuju ovaj zakon, ukoliko bi bio donet, predstavljaju pravni osnov za ocenjivanje njegove ustavnosti. Zbog svega navedenog, smatramo da Nacrt zakona o dualnom obrazovanju ne može biti korigovan izmenama pojedinih članova, već mora biti povučen iz procedure.