Tekst je reakcija Marije Jančić na događaj koji se pre nekoliko dana dogodio u jednoj osnovnoj školi u Novom Sadu.
“Osnovci pevali 'Ubij, zakolji…', nastavnica tražila da se razgovara s decom.“
Naslov koji nije ništa novo, ali je iznova poražavajući. Kao društvo nikako ne uspevamo da iskorenimo ovaj problem koji se generacijski prenosi.
"Dobro veče. Molim roditelje dečaka da porazgovaraju sa svojom decom o današnjem ponašanju u svlačionici posle časa fizičkog. Pevanje pesme 'Ubij, zakolji da Šiptar ne postoji' je u školi najstrože zabranjeno. Razumem da verovatno ni ne znaju šta to znači, ali ih to ne opravdava". Ovo je pre neki dan u vajber grupi roditelja napisala jedna nastavnica iz jedne novosadske osnovne škole
Rekacija nastavnice ovaj put bila je adekvatna. Ali bojim se da je njena rekacija trčanje štafeta, a ona je samo onaj prvi koji je istrčao svoju deonicu.
Normalizacijom i podsticanjem nasilja i mržnje od strane „uzora“, deca ne mogu ni znati za drugi način ponašanja.
Učite ih, informišite, usadite im u glavu da mržnja nikom ništa nije dobro donela. Da nasilje nije rešenje. Da greške iz prošlosti pojedinaca ne mogu biti uzrok osude svih ljudi te nacionalnosti, veroispovesti...
Podsticanjem na mržnju osobe koja je druge nacije, vere, pola, boje kože nema opravdanje. Zadatak roditelja, medija, obrazovnih institucija, medijski eksponiranih ljudi, celokupnog društva - je da upravo ličnim primerom, nove generacije izvedu na jedini ispravan put, put mira.
Odgovor na nasilje ne može biti nasilje, odgovor na mržnju nikako ne sme biti mržnja. Takvu bitku niko ne dobija, svi su poraženi.