Ako imate naviku da uvažite trud ljudi koji dele letke na ulicama Beograda lako možete doći u situaciju da vam se u rukama zatekne pamflet opskurne sadržine – inicijativa za zabranu abortusa. Gle čuda, te letke dele oni koji sve i da žele ne mogu da ostanu trudni, što će reći muškarci, te se postavlja logično pitanje za čije dobro to rade. Iako je reč o inicijativi koju gotovo anonimno zagovaraju ljudi nepoznati široj javnosti ovakvu inicijativu ne treba ignorisati, jer i mnogo veća zla su u svom nastajanju delovala kao benigni egzibicionizam šačice zaluđenika, a ishodi su bili tragični. Da se ne bismo sutra pitali kako nam se nešto desilo, neke stvari moramo da raščistimo odmah.

Abortus je legalan i tako mora ostati. Pravo na abortus nije nešto što se tiče samo reproduktvnog zdravlja, već i nešto što se smatra osnovnim ljudskim pravom. O ljudskim pravima se ne pregovara, ne traži se „drugo mišljenje“ onih koji bi da ih ukinu niti se o njima odlučuje na referendumu. Ona su zagarantovana i tako mora biti dokle god civilizacija bude postojala. To je zapisano i u važećem Ustavu, doduše na neprecizan i pomalo bizaran način koji ostavlja odškrinuta vrata na koja ovako opskurne inicijative sutra mogu da uđu i da od ludosti preko koje smo olako prešli postanu veliko zlo. Naš Ustav kaže u članu 63. kaže da „svako ima pravo da  slobodno odluči o rađanju dece“. Kako ne može svako da rodi dete, već to može samo žena,  tako je i jedino logično da pravo odlučivanja o rađanju imaju samo i isključivo žene. Ali čak i da zanemarimo pravni aspekat ove teme, pomenuta inicijativa ne bi prošla ni osnovni test logike. Da li bi zabrana abortusa dovela do njegovog iskorenjavanja iz realnog života? Ne bi. Samo bi abortus iz zone legalnog i bezbednog prešao u zonu ilegalnog i rizičnog. Kad je reč o demografskoj slici apsolutno se ništa ne bi promenilo osim što bi žene bile dovedene u situaciju da rizikuju svoje zdravlje, svoj život i svoju slobodu, a mi bismo kao društvo bili pretvoreni u čopor krvoločnih jedinki u kojoj svaka većina može iz hira da zlostavlja manjinu. To bi bili dometi ove „genijalne“ zamisli.

Ne mogu da govorim iz ličnog iskustva jer je ono nemoguće, ali duboko sam uveren da nijedna žena ne pribegava abortusu zato što joj je to zabavno ili joj predstavlja zadovoljsto, naprotiv. Činjenica da je abortus u jednom broju slučajeva posledica nezaštićenih odnosa i loše edukacije mladih ljudi ne ide u prilog ovoj radikalnoj gluposti. S obzirom na to da je danas 2022. a ne 1822. godina i da vreme ide unapred a ne unazad, gore pomenuti problem se ne rešava kažnjavanjem svih žena već edukacijom i to onda kada je to najpotrebnije - u mladosti. I to na način koji je najnormalniji- uvođenjem seksualnog obrazovanja u nastavne programe kako bi se deca pripremla za realan život i kako bi znanje i informacije dobijali na proverenim mestima.

Činjenica da je demografska slika u Srbiji veoma nepovoljna se kukavički stavlja na teret ženama. Teza da nas je sve manje jer žene neće da rađaju je ne samo netačna već i sramotna. Mi ne “nestajemo kao narod” zato što su žene rešile da nemaju decu ili se odlučile na abortus već zato što trudnoća znači odlaganje karijere na kojoj su dugo i naporno radile i to najčešće u neravnopravnim uslovima u odnosu na muškarce. Trudnoća neretko podrazumeva i izvestan ostanak bez posla. Trudnoća podrazumeva i spremnost na podmićivanje svakoga - od anesteziologa do akušera i nada da nekog nisu zaboravile da namire ne bi li imale dostojanstven tretman, a u suprotnom im sleduje porođaj u blago rečeno nehumanim uslovima. Trudnoća podrazumeva i  skandalozno nisku naknada za trudničko bolovanje, traženje veze za vrtić i tako u nedogled. I za sve to nije kriv abortus, već država koja se nalazi u takvom stanju da nužno proizvodi nepravdu i iz ljudi izvlači najgore. Ako hoćemo da budemo iskreni do kraja složićemo se da za to nisu krive žene jer je broj žena koje su imale veliki uticaj na razvoj države odnosno država u kojima smo živeli u poslednjih nekoliko decenija zanemarljiv, takoreći gotovo nepostojeći.

Uostalom, to što zagovornici zabrane abortusa nazivaju „nestajanjem“ kao naroda se zapravo zove „odlazak trbuhom za kruhom“. Ne znam da li im nešto govori činjenica da skoro 2 miliona Srba živi van Srbije i da se lakše odlučuju za zasnivanje porodice u drugoj državi nego u svojoj. I da to možda nije pitanje kakve su žene, već kakva smo država i kakvo smo društo. I kako smo došli dotle da svake godine sve veći broj naših sunarodnika i sugrađana više ne želi da živi sa nama već da sve ono najbolje što ima odnosi i poklanja nekoj drugoj zajednici. Ako smo svi svesni tog problema, a jesmo, i uprkos tome posežemo za „rešenjima“ poput onog sa letka koji će vam neko uvaliti u ruke, onda se mi ne razlikujemo od onog popa koji se naljutio na selo...

Pavle Grbović
Predsednik Pokreta slobodnih građana