Prethodnih nedelja ponovo se digla prašina na Vračaru. Gust oblak prašine preplavio je ulicu Kralja Milutina kada je počelo rušenje predratnog zdanja hotela „Dom“ koji je sagrađen 1929. godine. Prašina se digla i u pojedinim, mada malobrojnim medijima, kao i među građanima i organizacijama kojima ovaj grad i ova opština još uvek nešto znače.

Stanovnici Vračara su se već gotovo navikli na to, kao i na prašinu koju svakodnevno udišu jer žive na jednom velikom gradilištu, ili preciznije - rušilištu.

Ali, dokle tako? Ima li izgleda da se to zaustavi?

Veliki je broj pokušaja bio da se neka od takvih zdanja sačuvaju na Vračaru. Nebrojeno protesta i peticija. Nekoliko vrlo važnih inicijativa. A primeri se i dalje nižu. Vila u Nikolaja Krasnova na čijem mestu je nikla zgrada od sedam spratova, zatim vile u Topolskoj, Krunskoj, Internacionalnih brigada i još mnoge druge.  Koja je sledeća predratna vila ili porodična kuća na redu? To, naravno, nije samo slučaj na Vračaru, dešava se i na drugim opštinama starog dela grada. Ipak, čini se da je baš Vračar najviše pogođen rušilačkim pohodima investitora koji se kriju iza sadašnje vlasti.  Kada istekne zaštita dobijena od Zavoda za zaštitu spomenika kulture, a pre nego što stigne da prođe procedure predviđene zakonom, neka vračarska arhitektonska lepotica nestane u oblaku prašine. Na njenom mestu nikne nešto potpuno neprilagođeno vračarskom okruženju, nekakvo ruglo od betona i stakla od 7, 8 ili čak 10 spratova.

Pojedina stara zdanja potrebno je renovirati i prilagoditi savremenim životnim uslovima. To investitorima bliskim vlasti nije ni približno privlačno kao ovo što trenutno rade. Srušiti jednu vilu od oko 200-300 kvadratnih metara upotrebljivog stambenog prostora i na njenom mestu izgraditi ekskluzivnu zgradurinu od oko 3000 kvadratnih metara je svakako i jednostavnije i isplativije. Njih ne zanima očuvanje kulturne baštine i kulturnih dobara, već samo i isključivo profit. Kome je do najlepših odlika grada kada mogu da se napune džepovi? Zato je neophodno da se država, na čelu sa Ministarstvom kulture i informisanja, ozbiljnije posveti zaštiti i obnovi kulturnih dobara, a ne da ih prepušta na milost i nemilost investitorima.        

Pored toga, uz vile i stara zdanja stradaju dvorišta tih istih objekata sa svojim zelenilom. Čak 200 stabala je isečeno samo u proteklih nekoliko godina. Na istim mestima nije zasađeno ni jedno. Ceo Vračar je gradilište-rušilište. Ne postoje više trotoari. Postalo je nemoguće proći peške sa pijačnim kolicima ili kolicima za bebe. Nekada mirno okruženje sada je potpuno neprohodno. Novoizgrađeni stambeni objekti se grade do same ivice parcela, automobili su svuda parkirani bez ikakvog reda, ugostiteljski objekti vlasnika bliskih vlasti su „izbacili“ bašte na trotoar, pa čak i na zabetonirane skverove koji su bili možda predviđeni za neku korisniju namenu,  možda kao dečije igralište. Ali ko još misli o deci? Nije ni čudo što deca više ne izlaze napolje. Ako pogledaju oko sebe vide samo beton, automobile i kafiće. Nedostatak zelenih površina, nedovoljno parking mesta, onemogućeno kretanje pešacima i vozilima, buka i prašina od gradilišta, značajno doprinose smanjenju kvaliteta života svih stanovnika Vračara.

Pitanja da li će neko i ko jednog dana odgovarati zbog rušenja hotela „Dom“, vile u Nikolaja Krasnova i mnogih drugih vračarskih vila jesu značajna, ali to neće vratiti izgled Vračara. Nikad više niko neće moći da vrati ono što je jednom srušeno i što je zauvek nestalo u crnom oblaku vračarske prašine. Ono što je značajnije jeste da se to jednom za svagda zaustavi. Da se barem ovo lepote što je ostalo na Vračaru sačuva. Ta lepota se sada slabo vidi, ali jednom kad se rušilačka prašina slegne, videćemo da tu ima još mnogo lepih vila i kuća. Sve te građevine koje svojim duhom i arhitekturom pripadaju kulturno-istorijskoj celini Vračara treba da se čuvaju kao zaveštanje budućim pokolenjima. A urbanističkim planovima je neophodno precizirati stil gradnje i arhitektonsko oblikovanje novih objekata i toga se strogo pridržavati, kako se ta celina ubuduće ne bi narušavala i kako bi mogla da se sačuva jedinstvena “duša“ Vračara.

Neophodno je pomenuti i zabrinjavajuću činjenicu da je novi gradski menadžer u jednom od svojih prvih obraćanja javnosti najavio rekonstrukciju ulice Maksima Gorkog. Imajući u vidu rekonstrukcije koje je sprovodio prethodni sastav gradske vlasti, a da nam trenutni sastav još manje uliva poverenje od prethodnog, sama pomisao na rekonstrukciju tako velike i važne ulice za Vračar kod velikog broja stanovnika ove opštine izaziva strah.

Poverenje da ova i ovakva vlast može nešto da izvede u skladu sa strukom i u skladu sa zakonom više ne postoji.

Pokret slobodnih građana je prvi prepoznao ove probleme i na njih sugerisao. Vračar je beogradska opština koja je najvažnija u tom smislu, jer kvalitetima, lepotama, sadržajem i potencijalom ove opštine mogu da upravljaju samo ljudi koji razumeju šta sve to podrazumeva i koji imaju čistu nameru da od Vračara naprave zelenu opštinu po meri svakog stanovnika.

Vračar mora biti zelena i inovativna opština. Svaka vila ili starija zgrada je odličan prostor za inovativne startapove sa manjim brojem zaposlenih. Svaka vila ili staro zdanje, bilo ono kulturno dobro ili ne, može kroz gradske ili republičke programe služiti manjim, a reprezentativnim, kompanijama kao izuzetan poslovni prostor i u takvom partnerstvu biti obnovljena, predstavljena i iskorišćena na pravi način. Ovako će se postići umeren odnos rezidencijalnog i poslovnog dela naše opštine i obezbediti mirniji i kvalitetniji život u njoj.

Ana Grdinić
članica Vračarskog odbora PSG