Kada je bivši predsednik Tomislav Nikolić citirao našeg proroka Tarabića koji je prorokovao:

 „Doći će ljudi sa istoka – žuti ljudi i zavladaće svetom i oni će da piju vodu sa reke Morave“ bio je slatko ismejan, pre svega od medija pod kontrolom njegove partije, a i od opozicije koja je našla dobru temu za treniranje duhovitosti. Bilo je to pre sedam godina, a meni se sada čini da je to bio samo njegov pokušaj da bude dobar domaćin svojim kineskim gostima, a da ni sam nije verovao u ono što govori.

Danas, sedam godina kasnije počinjem da se plašim da su ti njegovi Tarabići bili u pravu.

Živim u Zrenjaninu, lepom i kulturnom gradu jake industrijske tradicije. Grad je preživeo težak period ratova i sankcija, koji su imali pogubno dejstvo po lokalnu privredu. Većina tadašnjih jugogiganata projektovanih za daleko veće tržište više ne postoje, a novi nisu stvoreni.

Život nikada ne stoji pa se situacija polako popravlja. Otvaraju se nova preduzeća, primetne su strane investicije, a kruna svega je postala najveća strana grinfild investicija u Srbiji, kineska fabrika guma Ling Long. Govori se o investiciji od bar 800 miliona evra i proizvodnji 13 miliona automobilskih guma godišnje.

Kada sam čuo tu vest, a naročito da će zbog te investicije Zrenjanin dobiti i autoput prema Beogradu i Novom Sadu bio sam iskreno srećan. Sreća je polako počela da se muti kako su počela da se otvaraju pitanja uticaja rada fabrike na životnu sredinu. Banat je najvećim delom poljoprivredni kraj i ne bi bilo dobro da pored već postojećih potencijalnih ekoloških bombi, dobije još jednu. Malo sam se raspitao i dobio sam informaciju da će kineski investitor primeniti najnoviju nemačku tehnologiju sa minimalnim uticajem na životnu okolinu i to me je malo umirilo. Spokoj je kratko trajao.

Uskoro su počeli da pristižu prvi kineski radnici. Prvo je nikla kilometarska zidana ograda, pravi kineski zid, a onda, malo po malo, počele su nicati neke kineske mini naseobine. Brzo je postalo jasno da se tu ne radi samo o stručnjacima, već i o stotinama običnih radnika. Verovatno bi se svako zapitao, kakva je to logika prevoziti radnike bez neke specijalne stručnosti deset hiljada kilometara daleko i da li smo mi kao zemlja toliko oslabili da ne možemo obezbediti adekvatnu radnu snagu za ovakav građevinski pothvat?

Idemo dalje..

Kako vreme prolazi situacija postaje sve zamršenija. Brzo smo primetili da pored kineskih radnika ima mnogo i Vijetnamaca, a čini se da ima i drugih nacija. Uslovi u kojima ovi ljudi žive izgledaju zaista poražavajuće. Oni srećniji žive po kontejnerima, a oni manje srećni po nekim šupama bez minimalnih uslova za normalan život. Izgleda da i dele postelje, zavisno od smene u kojim rade a i oko prehrane se snalaze kako znaju i umeju. Simpatično je kada ih vidite  u Zrenjaninu. Uglavnom voze stare bicikle pokupovane na lokalnom tržištu (eto novog biznisa za lokalce), pristojni su i koliko ja znam nije bilo ni jednog incidenta sa lokalnim stanovništvom. Primetno je da su vrlo disciplinovani i teško ćete videti ijednog bez maske na licu bez obzira da li su na gradilištu ili ulici.  Tenzije koje su primetne su više rezultat nedostaka komunikacije između investitora, gradskih vlasti i građana, nego nekog neprihvatljivog ponašanja njihovih radnika. Najviše nerviraju  pripadnici fabričkog obezbeđenja koji se šetaju u maskirnim uniformama, sprečavaju naše novinare da rade svoj posao, a izgleda da predstavljaju strah i trepet za sopstvene radnike. Kruže svakakve glasine.

I hajde sada da, što bi rekao čuveni privrednik Srećko Šojić, „Remiziramo“!

I dalje mislim da je ova investicija potencijalno dobra stvar za Zrenjanin i Srbiju, ali i potencijalna opasnost. Da bi ova investicija opravdala očekivanja, potrebno je samo da se svi pridržavaju zakona i normativa zagađenosti koji se mogu nezavisno pratiti. Ako naša država bude ozbiljna i pridržavala se svojih zakona, poštovaće ih i investitor. Moraće. Ali ako za njih budu postojala posebna pravila, naći ćemo se u nebranom grožđu. Sad je već očito da naš Zakon o radu ne vredi za kineske radnike. Možemo pretpostaviti da je to deo nekog ugovora koji našoj javnosti još nije poznat i onda se postavlja pitanje, da li postoje još neki zakoni koji su ovim ugovorom stavljeni van snage.

Kinezi su veliki narod sa ogromnom i slavnom istorijom. Bili su toliko moćni da su mislili da su dovoljni sami sebi pa su počeli da se zatvaraju za strane uticaje i to je dovelo do tri veka laganog zaostajanja koje je kulminiralo nemogućnošću da se ishrani sopstveno stanovništvo. Ljudi su umirali od gladi.

Danas imamo jednu novu Kinu, zemlju koja je uspela da spoji ono što nam se činilo nespojivim – jednopartijski sistem i tržišnu privredu. Džin se probudio i grabi da zauzme odgovarajuću poziciju u svetskim privrednim tokovima. Od pukog izvršitelja i kopiranta zapadnih tehnoloških rešenje, Kina se pretvorila u vodeću tehnološku silu, a očito da je rešena da postane i vojna supersila.

Možemo li mi biti partneri sa takvim džinom? Odgovor je jasan – ne možemo. Suviše smo mali i nebitni. Kina se prema nama u zadnjih desetak godina ponašala vrlo korektno i  ne možemo reći da su se rukovodili samo svojim interesima. I mi smo se okoristili, ali nije daleko trenutak kada bi naš život mogao zavisiti od njihove dobre volje. Možda Predsednik Si zaista ima neka posebna osećanja prema Srbiji, ali da li će tako biti i sa nekim njegovim naslednikom? Smemo li sva jaja staviti u jednu košaru? Srbija je deo Evrope koja se prema nama više ponaša kao nezaintersovana maćeha, nego majka, ali i ona sam je uplašena od kineskog nadirućeg uticaja. Kako god bilo, naša budućnost je Evropa kojoj pripadamo i geografski i kulturno. Kina je drugi svet, ništa lošiji od našeg, ali ipak drugačiji.

Možda je vreme da se zamislimo i prestanemo da vodimo „svetsku“ politiku, a okrenemo sebi, svom okruženju, svojim zakonima i tradiciji. Svi su dobrodošli i ako poštujemo sopstvena pravila nema razloga da se plašimo bilo kog investitora. Inače moglo bi da se dogodi da se Tarabićevo proročanstvo Tome Nikolića ostvari u najgrubljem obliku.

Goran Kovačević, predsednik odbora za Ekonomiju i finansije. 



Čitajte ranije tekstove autora: 


Goran Kovačević - Zašto je budžet Srbije za 2021. samo spisak lepih želja

Goran Kovačević – Šou program od pregovora o minimalnoj ceni rada

Goran Kovačević - Da li je ekonomija prevara?

Goran Kovačević - Da li je sve poskupelo i zašto?

Goran Kovaćević - E-fiskalizacija, da ili ne?