Nacionalisti u redovima kulturnog esnafa su zadovoljeni, a niz malih izdavača, okrenutih izdavanju teorijskih i referentnih knjiga, koji uglavnom koriste latinicu da bi doprli i do čitalaca sa prostora bivše nam domovine, biće saterani u mišju rupu (ugrožen goli opstanak).

 

Drevna kineska priča kaže: živela dva seljaka u teškoj sirotinji, preklinjali Višnjeg, a on im kaže, zasejte polje pirinča, i ko bude imao bolje prinose, biće bogato nagrađen. Urade oni po preporuci. Jedan obilazi polje, navodnjava, čisti od nepotrebnog, a drugi krišom dolazi noću i povlači sadnice, da bolje porastu. Dalje slutite.


Veliki strah se nadneo nad ovu napaćenu i zapuštenu zemlju, ugrožen nam je jezik, hajde da ga branimo, negujemo, sačuvamo od raznih zala. Prethodnih nekoliko godina, najstariji list na Balkanu (nekad i najbolji) doslovno iz dana u dan, objavljivao je uputstva raznih, uglavnom anonimnih jezikoslovaca, doktora, doktoranata i budućih članova SANU. Sve ukrug, jezik je ugrožen od latinice, ijekavice, kroatizama (ne znaju nesrećnici da je Vuk govorio ijekavski, da je koristio naše reči: općina, tisuća i sl.) Na najvećem udaru je prevaga latiničnog pisma (naše blago), valja ga zakonski ograničiti...


Sad se u ovu kampanju uključilo i Ministarstvo kulture, uz gradski sekretarijat za kulturu. Postavljeni džinovski bilbordi, akciju valja intenzivirati sve do poslednje seoske naseobine u kojima su škole opustošene materijalno, ali i slabim prilivom đaka... Unapred se planiraju akademije, specijalni putujući programi, narodu se valja popeti na glavu, da uz sve svakodnevne nevolje akcijaški prione na zaštitu ključnog stuba nacionalnog identiteta!

 

Nivo opšte pismenosti i spisateljske kulture je opao, mnogi izdavački poduhvati se dovršavaju bez uredničke i lektorske obrade teksta, ali su zato u pomoć prizvani političari raznih opredeljenja, najveći narušioci pravila u jeziku i građanskoj pristojnosti.


Ministar kulture se po pravilu najviše proslavio porukom kako on nema ništa protiv latinice, samo bi njenu upotrebu valjalo smanjiti. Kako, kojim restriktivnim merama? Godinama novine objavljuju vapaje nad činjenicom da je prevaga firmi poput MacDonaldsa, Fast Food, Crown Plazza... Normalan svet se smejao kad je ugledan list predložio da se izdanja na ćirilici oslobode poreza!


U izvrsnoj radijskoj emisiji „Srpski na srpskom“ koju nekoliko godina na RBGD1 znalački i s merom vodi novinarka Mirjana Blažić, progovorila je ovih dana lektorka Javnog servisa koja ukazuje na pometnju koja vlada u oblasti izgovora i promena akcenatske prirode srpskog jezika. Zanimljiv je podatak da je pre pola veka uvedena izmena u izgovoru samog pojma televizija. Kod reči iz iste porodice koje počinju sa tele, kao na primer telepatija, ili sa meta, kao na primer metafizika, metakritika, metanoja, u kojima uvek naglasak pada na treći slog, neki nadristručnjak za jezik je propisao da samo televizija mora da ima naglasak na drugom slogu, televizija. Lektorka kaže kako su se najbolji znalci jezika od Brane Surute do Danke Novović i Žarka Obračevića elegantno opirali ovom nakaradnom zulumu. Ali mladi novinari i saradnici moraju i dalje da se drže ove norme.

 

Neprekidna kampanja za jačanje ćirilice (kako, kako, kako?) dovela je dotle da su dvojica lingvista u radijskoj emisiji velike slušanosti imalo hrabrosti da kažu kako već sama upotreba latiničnog pisma u nekom slučaju nosi izvesnu ideološku oznaku. Da su rekli kakvu, bilo bi nam jasnije šta ih je toliko uplašilo. Ali ne, stekao sam utisak da su se oni samo prepustili određenom talasu poželjnog ponašanja.


Već je lansirana ideja o stvaranju Odbora za standardizaciju jezika, a najžustriji u ovoj gužvi je akademik koji je našeg najpoznatijeg lingvistu, dr Ranka Bugarskog, autora desetak vrhunskih teorijskih knjiga iz ove oblasti, u nekoliko navrata u Politici nazvao uljezom, neznalicom, sumnjivom osobom. Dobra početna osnova.


A profesor Bugarski je, posle decenijskog proučavanja teorijskih i istorijskih okolnosti lingvistike, imao hrabrosti da, uprkos političkih promena na Balkanu i pojave novih jezika unutar dosadašnjeg korpusa srpskohrvatskog jezika, utvrdi da u strogo teorijskom smislu srpskohrvatski jezik još postoji, sa dvema varijantama, srpskim i hrvatskim. Ništa više niti manje.


To naravno ne zadovoljava one, nacionalno ostrašćene koji smatraju da uvek valja slediti najgora preterivanja u našem komšiluku. Zato se i najljući nacionalisti, koji neprekidno zveckaju najavama novih pravdoljubivih ratova (zar ih je bilo malo, zar još nismo shvatili šta nam se dogodilo?), međusobno vrlo dobro slažu. Jedni nude razloge za opstanak onima na drugoj strani.

 

I krenulo se dalje, intervencijom koja je nezapamćena u istoriji naše nekulture. Ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević je ovih danaizjavio da će pri sledećem republičkom otkupu knjiga za fondove javnih biblioteka prednost imati knjige štampane ćirilicom.


Ovo je skandalozni udar na ustavnu normu po kojoj ravnopravno postoje dva pisma, što je naše bogatstvo i prednost, tokom istorije dokazano. Nacionalisti u redovima kulturnog esnafa su zadovoljeni, a niz malih izdavača, okrenutih izdavanju teorijskih i referentnih knjiga, koji uglavnom koriste latinicu da bi doprli i do čitalaca sa prostora bivše nam domovine, biće saterani u mišju rupu (ugrožen goli opstanak).

 

Očekivao sam da će nekoliko udruženja književnika, SANU i istaknuta spisateljska imena reći ovim povodom svoje. Ali naša takozvana intelektualna i akademska elita ima pametnija posla. A, zašto kriti, iz njihovih redova je i potekla ova antikulturna inicijativa.


Pomenuta kampanja, po uzoru na slične iz vremena populističkih, obeleženih entuzijazmom obnove i izgradnje, neće odbraniti ništa. Od ove vrste intenzivne nege stići će se samo do one kineske priče sa početka.

 

Autor: Milan Vlajčić, osnivač i član Političkog saveta PSG 

 

Izvori:

Tekst je objavljen u drugom izdanju Glasnika slobodnih građana.