Biću sasvim ličan. Uostalom, kako drugačije? Otkad smo osnovali Pokret slobodnih građana gotovo svakodnevno suočavam se s pitanjem koje se, u najkraćem, svodi na: “Šta ćeš ti u politici?”. Pri tom se, kad se izgovori reč politika, uopšte ne misli na oblast ideologija i(li) ideja — kao ni na utvrđene definicije po kojima politika predstavlja sredstvo prevazilaženja društvenih sukoba, niti na umeće raspolaganja društvenim resursima ili vođenje javnih poslova na opšte dobro i u skladu s javnim interesom. Ne, politikom se ovde odavno smatra nešto što svojom suštinom zapravo predstavlja njeno naličje, iščašenje, negaciju… Stigmatizovana kao aktivnost kojom se uglavnom bave ljudi smanjenih kognitivnih i moralnih kapaciteta — politika se a priori tretira kao polje i prostor u koji pristojni ljudi radije ne zalaze.


Ako je Demokratska stranka sa vlasti pala zato što je imala problem s prihvatanjem i tolerisanjem drugačijeg mišljenja — dolaskom “Naprednjaka” problem nije postalo samo drugačije, već mišljenje kao takvo. Strateški cilj ovog režima je da ukine mišljenje. Otuda državno dotirana rijaliti kreveljenja po televizijama s nacionalnim frekvencijama, otuda svi oni Vučićevići, Vacići, Stefanovići, Martinovići, Vulini, Babići i ostali Đukanovići… Ništa tu, verujte, nije proizvoljno niti slučajno. Ti ljudi predstavljaju oličenje namere kojom se politika trajno stigmatizuje kao sfera “rezervisana” za ljude treće klase: lažne doktore, lažne ministre, lažne narodne poslanike, lažne premijerke ili lažne predsednice Skupštine… Ovde je, kako nedavno reče Janko Baljak, potpuno amputirana istina. Gde god zagrebemo — svuda oko nas je laž. A istina je da su u današnjoj Srbiji suspendovani i parlamentarizam, i demokratija, i pravo, i pravda, i institucije, i moral, i znanje... Srbijom se doslovno vlada iz jedne glave. Primitivno. Oholo. Bahato. Svađalački. Siledžijski. Prostački… Da bi ovakvo stanje trajno zacementirala, vlast ne bira sredstva kojima nastoji da iz javne sfere, posebno politike, odstrani sve koji se osmele da otvoreno kažu kako je car go. I kako, pri tom, uopšte nije ni car — već mali, plašljivi, frustrirani diktator, koji suštinski mrzi društvo koje vodi. Jer da ga ne mrzi — onda bi činio ono što odgovorni političari i državnici rade svuda u svetu: hrabre društvo i govore mu istinu umesto da ga razaraju i lažu, grade institucije, umesto da ih ponižavaju i urušavaju. Postali smo taoci čoveka koji nam je ukrao i državu, i institucije i društvo — pretvarajući ih u puke instrumente svoje uzurpatorske volje. I nije mu dovoljno to što smo taoci — već od nas ultimativno zahteva da se ponašamo kao srećni taoci, ubeđujući da je istina ono što nam kažu a ne ono što sami vidimo. 


No, vratimo se na početak priče, na politiku, odnosno suspenziju politike koja se na naše oči pretvorila u vlastito ruglo. Može li iko da navede makar jednu društvenu sferu kojom nije u potpunosti zavladala naprednjačka antipolitika: od asfaltiranja ulica i vođenja javnih preduzeća pa do kulture ili vođenja fudbalske reprezentacije… Aksiom je da svaki totalitarizam počiva na strahu. Obesmišljavajući sve čega se dotakne, on društvo planski dovodi u stanje opšteg besmisla u kom nada deluje neosnovana a svaki otpor izlišan i uzaludan. Totalitarizam raste tempom kojim raste ljudski strah. Građani postaju podanici, počinju da sumnjaju u vlastitu snagu, povlače se, “gledaju svoja posla”... Društvo se ubrzano raslojava. Na jednoj strani stoji vlast koja nas svakodnevno ponižava — a na drugoj strani smo mi, tiha većina koja ta poniženja svakodnevno trpi. Oni se hrane našim strahom. Nemanjem inicijative. Osećanjem nemoći i izostankom svake solidarnosti. Naravno, ovakvo stanje ne može dugo da traje — ono rezultira ili buđenjem ili slomom društva. Dobra vest je da, kao što nastaje, totalitarizam i nestaje na isti način. Hrabrost se, baš kao i strah, širi poput virusa. Najpre jedan čovek prestane da se plaši. Onda se oko njega okupi grupa hrabrih. Na kraju iz te grupe nastane čitav pokret građana koji ne pristaju na diktaturu i ponižavanje. I što naša hrabrost i odlučnost da se suprotstavimo bude veća — utoliko će i režim biti slabiji i ranjiviji. Ne dozvolimo da nas ubede kako smo loši ili lenji. Građanke i građani ove zemlje mnogo su bolji od onih koji nad njima vladaju.

 

Pred predstojeće beogradske izbore zato podsećam i na reči velikog mađarskog pisca Petera Esterhazija: Na samom kraju osamdesetih čovek je naučio, i više nikada ne bi smeo da zaboravi, da totalitarni politički sistem može potrajati čak i vekovima, ali se onda dogodi da se u četvrtak popodne jednostavno raspadne.


Mislite o tome…

 

Autor: Nebojša Milenković, član Predsedništva PSG

 

Izvori:

Tekst je objavljen u drugom izdanju Glasnika slobodnih građana.