Na čelo male, neuke i po mnogo čemu zaostale Srbije došao je filozof. Ljudi nisu shvatali značaj tog trenutka. U zemlji u kojoj su vladari po pravilu bili skraćivani za glavu, pojavio se čovek koji je bio blage naravi, ali u isto vreme nemilosrdan u suočavanju ljudi sa istinom

 

Srbija ne oprašta misliocima. Pokušaj da je neko poveže sa civilizacijskim tokovima, ona strogo kažnjava.

Za Platona, idealna država je ona na čijem čelu se nalazi filozof. Mudrost se nalazi kod onih koji upravljaju državom, hrabrost u staležu čuvara, a pravičnost znači obavljati svoj posao. Ako pojedinci obavljaju posao koji najbolje znaju i za koji su sposobni, država će biti pravična. Zato, u idealnoj državi filozofi moraju biti kraljevi, a kraljevi filozofi. Oni moraju postati najbolji čuvari države i zakona.

U novije vreme, pre pojave Zorana Đinđića, jedini filozof koji je upravljao jednom državom bio je Tomaš Garig Masarik. Između dva svetska rata, Čehoslovačka je doživela ogroman ekonomski i kulturni polet i postala vodeća evropska država u svakom pogledu. Kada su nacistički tenkovi prešli njenu granicu, bilo je gotovo sa zemljom koju je vodio jedan mislilac.

Posle raspada Jugoslavije, desilo se čudo: na čelo male, neuke i po mnogo čemu zaostale Srbije došao je filozof. Ljudi nisu shvatali značaj tog trenutka. U zemlji u kojoj su vladari po pravilu bili skraćivani za glavu, pojavio se čovek koji je bio blage naravi, ali u isto vreme nemilosrdan u suočavanju ljudi sa istinom. Počeo je da ljudima otvara oči i da ih uči kako vredi živeti sa istinom, ma kako ona bila strašna. Svakom filozofu je to, zapravo, glavni posao: da traga za istinom.

Zemlji, koja je bila ponižena gubitkom besmislenog rata, Đinđić je, po cenu da bude omrznut i neshvaćen, počeo da vraća dostojanstvo.

Znao je da mora da preuzme akciju, da svoje ideje počne da pretvara u odluke. Zaostalom, primitivnom i u besmislene nacionalne mitove okovanom delu Srbije takve ideje i, naročito, postupci koji su iz njih proizilazili, nisu se sviđali. Oko njegovog vrata, u početku neosetno, a kasnije sve otvorenije, počela je da se zateže omča mračne sile.

Filozofi veruju u svoje ideje i smatraju da je to dovoljno. U slučaju Zorana Đinđića to je bilo pogubno. I pored vrlo jasnih upozorenja da mu zlikovci rade o glavi, on je nastavio sa svojim lepršavim i, sada se može reći, naivnim stilom vladanja, prosto izazivajući nesreću. Neko sa manje mozga u glavi možda bi shvatio o čemu se radi. Ali neko, sa toliko pameti i hrabrosti, kakav je bio Zoran, nije uspeo da se spusti na zemlju i sagleda strašne okolnosti u kojima se nalazio.

Grupa mračnjaka, od kojih se mnogi i danas nalaze u vrhu vlasti ove nesrećne zemlje, skratila ga je za glavu. Završio je kao Karađorđe, knez Mihailo, kralj Aleksandar Obrenović, kralj Aleksandar Karađorđević, da ne nabrajam…

Srbija ne oprašta misliocima, ona ne voli filozofe. Pokušaj da je neko poveže sa civilizacijskim tokovima, ona strogo kažnjava. Dvadeseti vek je za ovu zemlju pakleno vreme prosvećivanja i otvaranja očiju. Zato se to stoleće za nju završilo tako kako se završilo. Slepilo je ovde mnogo prirodnije stanje od gledanja u jarku svetlost.

Smrad ugodniji od mirisa sapuna.

Znanje plaši, neznanje je sigurnije.

Priča o Zoranu Đinđiću je priča o nama i našem teško promenljivom mentalitetu. Jedino u toj stvari Zoran nije bio dovoljno mudar. Isuviše je verovao svojim sunarodnicima, odviše nas je voleo, ako hoćete. A mi? Mi, jednostavno, nismo zasluživali njegovu ljubav i poverenje.

Zato nam je ovako kako nam je.

 

Autor: Goran Marković, osnivač i član Političkog saveta PSG

*Tekst objavljen u knjizi "Đinđić", u izdanju Vukotić medije

Izvor: Nedeljnik