Kod nas je od rata prisutno ratno stanje jer nikada u periodu od 30 godina nije postignut konsenzus oko osnovnih stvari. Od četnika do partizana, od radikala i SNS do građanskih ideja i pokreta, postoji duboka razvalina, nema mostova, kaže profesorka i osnivačica PSG Jelena Đorđević u razgovoru s Nadeždom Gaće.

 

Profesorka Teorije kulture na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Jelena Đorđević nije se zadržala samo na teoriji već i praktično svojim studentima i svim ljudima pokazuje kako se sve može boriti za svoje stavove; na nedeljnim beogradskim izborima ona je bila kandidatkinja za odbornicu na listi Dragan Đilas – Beograd odlučuje, ljudi pobeđuju. Istina, kao 45, pa time i nije “u opasnosti” da svom poslu doda još jedan – odbornički, ali kandidaturom je ostala dosledna stavu da građani treba da učestvuju u političkom životu. “Odbijanje ljudi da se upliću u ‘prljavu’ politiku pokazuje jedno fundamentalno nerazumevanje, pa i odbijanje ideje da na ovom svetu nešto zavisi i od nas. To je karakteristika jedne podaničke političke kulture koja je kod nas toliko duboka, da mi se čini da još desetine godina treba da prođe da bi se nešto izmenilo”, kaže profesorka Jelena Đorđević za Novi magazin.

 

*Čini se da patimo od bazičnog nerazumevanja politike?

Potpuno je pogrešno tumačenje i razumevanje politike kao nečeg odvojenog od društva, autonomne oblasti mešetarenja i nepoštenja kojoj mi ne možemo da priđemo. Stalno insistiram da je danas politika sve – od toga kako i gde se rađamo do toga kako i gde umiremo, da li možemo i hoćemo da se školujemo, možemo li da obezbedimo egzistenciju, do toga hoćemo li završiti u logoru ili na nekom boljem mestu.

Naš svakodnevni život impregniran je politikom u smislu u kojem je ja shvatam. Zato učestvovanje u političkom životu ne znači boriti se za vlast i vazda odlučivati za druge. Ti drugi smo mi i pozvani smo kao građani da gotovo svakodnevno reagujemo na ovakve ili onakve odluke koje nas se tiču. Nije politički život pripadnost nekoj partiji već posmatranje, rezonovanje i aktivno učešće putem najrazličitijih formi udruživanja na ono što nam se događa. Za sve je to potrebna volja i razumevanje, što su privilegije i obaveze onoga što se zove građaninom, ali to je nešto što nikada kod nas nije izgrađeno. Štaviše, sva je sila propagande devedesetih, a naročito poslednjih pet godina, učestvovala u demonizaciji pojma građanskog. Podanička i parohijalna kultura ne prihvataju taj pojam, one su kod nas čvrsto utemeljene. Zato je participacija u društvenom i političkom životu minimalna osim ukoliko je ustrojena kao poslušna vojska, što je slučaj sa trenutnom partijom na vlasti.

Biću slobodna da dodam kako mi se čini, kada je naše društvo u pitanju, da postoji jedna sveprožimajuća depresivnost, beznađe i dezorijentacija, što nije nimalo čudno. Osećanje da nemamo budućnosti, da je svet pogan, politika deo ove ili one zavere, prosto onemoćuje ljude, ubija volju. Trenutno zbog načina na koji ova vlast silom dokazuje moć ljudi smatraju da je beznadežno bilo šta učiniti jer će vlast putem laži, pritisaka, nasilja uspeti u svakoj svojoj nakani. Uz to, i tabloidno propagiranje svih mogućih belosvetskih i ostalih zavera utiče na osećanje bespomoćnosti. Što je najgore, a nismo svesni toga, sve to do krajnosti poništava samosvest i dostojanstvo. Kad misliš da sve zavisi od drugoga i drugih, ti zapravo omalovažavaš sebe.

 

*Da li biste stvarno ušli u Skupštinu Beograda da je lista Dragan Đilas – Beograd odlučuje ljudi pobeđuju osvojila dovoljno mandata?

Ja sam celog života odbijala da uđem u neku političku organizaciju. A opet, od mladosti sam bila aktivna na drugi način u raznim formama otpora prema režimima i trenucima kada je vlast ugrožavala slobodu i uzurpirala svu političku moć. Danas ne postoji organizovani otpor diktaturi, sve institucije su se ućutale, izlazak na ulice ništa ne znači, a javna reč nema uticaja. Imajući unutarnji nalog da sam dužna da učestvujem u životu svog društva u stanju u kojem se nalazi, ulazak u pokret bio je način da to ostvarim.

Uvek verujem da kod nas postoje časni ljudi sa iskrenom odbojnošću prema svim forumima političke opresije. Tako sam se našla na listi za odbornike PSG, jasno i glasno podržavajući neravnopravnu borbu sa zlokobnim neprijateljima demokratije. Moj motiv nije i nikada nije bio vlast, tako da mi nije bio cilj da zaista budem u njoj, da se kojim slučajem to moglo dogoditi. Uostalom, to je posao za mlađe ljude, a moje je da ne odustajem od svojih principa dokle god fizički to mogu. Dakle, ne, nisam imala nikakvu nameru da uđem u Skupštinu grada.

 

*Zašto se kod nas izgubila razlika šta je levo, centar i desno u političkom životu?

To je opšti trend u tzv. postideološkom društvu apsolutne hegemonije jednog ekonomskog modela, naročito posle trijumfalnog rušenja alternative koju je, kako-tako, predstavljao komunizam. Levica je do te mere ogađena jer se identifikuje s komunizmom i od nje je ostala samo liberalna levica, koja insistira na ljudskim pravima koja se selektivno sprovode i najčešće dovode u vezu sa identitetskim i kulturnim pravima. A ona nisu jedini izvor društvene nejednakosti i marginalizacije.

Tradicionalna levica koja se bori za prava nezaštićenog prekarijata i sirotinje nestala je, šta više izaziva svakojaki odijum i prezir. Naročito od novopečenih liberala u postsocijalističkim zemljama. Desnica je, sa druge strane, ojačala i ona se sve više prepoznaje, ali ima mnogo lica. U zemljama bivše Jugoslavije revizija istorije sprovedena je temeljno i strpljivo, prihvaćeni su svi predatorski principi neoliberalnog ropstva, ukinuta je ideja pravde i socijalne odgovornosti. Kapitalizam je u najsurovijem, primitivnom obliku pao na teren tranzicionog kriminala i nacionalizma, tako da je od svega ostala desnica sa svojom protejskom prirodom, koja se danas naziva populizmom. Uopšte, u totalnoj materijalizaciji kulture koju je nametnuo pobesneli i destruktivni konzumerizam, podsmeh prema svakoj utopijskoj ideji i dekonstrukcija svih vrednosti doprineli su stvaranju jednog poretka u kojem dominira politički oportunizam.

 

*Da li je reč samo o oportunizmu ili se izgubilo uverenje građana da bilo šta može da se promeni?

I ne samo oportunizam već sprega između nezadovoljne i nesigurne većine i populizma koji se prihvata kao rešenje različitih nepravdi. Paradoksalno, desnica se pojavljuje kao izbavitelj iz nepravde i socijalne bede. Ta lažna sprega sve više jača, i to ne samo kod nas – što su ljudi ekonomski nesigurniji i suočeni s rekonstrukcijom vrednosti koje su dugo opstajale. Moje mišljenje je da postoji ograničena količina promena na koje većina može pozitivno da reaguje. U tom smislu nagle promene koje je liberalna ideologija donela u procesu rada i proizvodnje, u insistiranju na dekonstrukciji odnosa polova, forme porodice, na kulturnim slobodama koje se doimaju kao princip “sve je dozvoljeno”, rušenje autoriteta politike, medijska proizvodnja stvarnosti, globalizacija – sve to temeljno je uzdrmalo svet. Bojim se da je trijumf desnice, između ostalog, i reakcija na sve to.

 

*U Srbiji je nestala kultura govora, javnim prostorom dominiraju uvreda, mržnja, laž.

Kultura govora i komunikacije, uopšte, gradi se – strpljivo, dugo i svesno. U tome učestvuju sve institucije društva – od predsednika države do kulturnih institucija, škole, a danas pre svega medija. Šta se kod nas dogodilo: institucije ne postoje niti uopšte imaju svest da imaju neku ulogu u društvu osim da poslušnički prate dominantni diskurs koji nameće vlast. O tom agresivnom, nepristojnom žargonu nemam šta da dodam, svi to znaju – kome to smeta. Nažalost, izgleda da većini ne smeta jer tako zdušno takav način govora osnažuju uživanjem u psovačkom žargonu tabloida svih vrsta. To je kulturni okvir u kojem se većina vaspitava i obrazuje. Čitav ambijent u kojem živimo je kontaminiran – besom, siromaštvom, beznađem, indiferentnošću, tupošću, apsolutnim nedostatkom bilo kakve brige da se društvo u celini upristoji, da se bori s nasiljem svih vrsta, pa i verbalnim. Naprotiv, ono je dominantni model koji se svakodnevno nameće, bez prestanka, sa vrha.

 

*Zašto je nemoguće prihvatiti tuđe mišljenje?

Zato što mi nemamo nikakvu demokratsku kulturu. Nikakvu. Ne postoji kultura dijaloga. Od porodice preko društva u kafani do zvaničnika – kod nas se svi deru uglas, ne slušajući drugog. Dominantni kulturni obrazac! Ali ono što je posebno karakteristično jeste duboka podeljenost, politička i kulturna podeljenost koja ne dozvoljava da se mrdnemo s mrtve tačke. Kod nas je od rata prisutno ratno stanje jer nikada u periodu od 30 godina nije postignut konsenzus oko osnovnih stvari. Od četnika do partizana, od radikala i SNS do građanskih ideja i pokreta, postoji duboka razvalina, nema mostova. Kada je moguće da se ljudima koji se zalažu za toleranciju može pretiti smrću, kada nema nikakvih granica i principa kojima se reguliše javni govor, kada je svaki sukob oko vlasti borba na život i smrt – tu nema dijaloga. Istovremeno, javni diskurs je proklamovao mržnju, diskvalifikaciju, poništavanje, denuncijaciju kao poželjnu formu ponašanja. Argumenti i istine u potpunosti su degradirani. Istine se proizvode, sve je moguće, laž dominira – pa šta će nam argumenti. Svemu tome doprinose mediji. Oni nisu sedma sila, kontrolori vlasti, oni su forma PR-a, a u našem slučaju gole i brutalne propagande. Kako je onda moguće osloniti se na argumente, kako je moguće poštovati drugog! Kad bi bilo dijaloga, onda bi se možda oko nečega i složilo. Ovako kada vlast nema nijednu drugu ideju sem da se na vlasti održi – njoj dijalog ne da nije potreban nego ga valja u potpunosti ukinuti. To je karakteristika svih diktatorskih režima, a kod nas dobija čistu, “idealnu” formu.

 

*Sve više je autoritarnih vladara i u okruženju i na evropskoj sceni. Čime to objašnjavate u 21. veku?

Jeste, i to je jedna od posledica moralne, kulturne, materijalne krizu koje je doneo novi poredak sveta i komercijalizacija politike i njenih nosilaca. Svekolika nesigurnost, nedostatak psihološkog doma, veliko izmeštanje i premeštanje stanovništva, socijalne razlike koje dostižu jedan od svojih istorijskih maksimuma, idu u prilog večitoj ljudskoj potrebi da traže spasitelje. Vešti, autoritarni, beskrupulozni pojedinci, koji takvo stanje stvari umeju da iskoriste, nameću se stvarajući lažno jedinstvo s narodom koji žele da predstave kao ličnu svojinu o kojoj samo oni umeju da brinu. Ponavljaju se već više puta viđene istorijske situacije, ali u kontekstu masovnog društva, što prkosi hegemonijskom liberalnom diskursu prema kojem se ljudi fundamentalno menjaju zavisno od stepena opšte (tehnološke i materijalne) razvijenosti. To ne znači da se ljudi ne menjaju, ali je činjenica da u svim autoritarnim društvima manjina ima sposobnost racionalnog prosuđivanja i sklona je idealima slobode. Nažalost, većina više voli sigurnost, pa bila ona lažna i nametnuta. Naravno, ne sme se zaboraviti da veština vladanja autoritarnih ličnosti počiva na izazivanju neprekidne strepnje i straha, što je svakako dobro poznat mehanizam da se društva drže u pokornosti.

Specifičnost našeg slučaja je u tome što, nasuprot Rusiji ili Turskoj, naš autoritarni režim ima podršku svega četvrtine stanovništva i muk cele jedne polovine. Populizam, koji je rođeni brat autoritarizma, zasnovan je na pritiscima i ucenama, a ne na pristanku većine. Opštenarodna podrška zasnovana je na ćutanju. A sve to uz blagoslov najrazvijenijih demokratija sveta.

 

*Visokoobrazovani mladi ljudi sve češće govore da će napustiti Srbiju. Jesu li u pitanju samo ekonomski razlozi?

Za mene je odliv mladih i, uopšte, njihove uloge u društvu najtragičnija posledica tridesetogodišnjeg pada u bezdan. Sve što sam rekla razlog je da mladi ne nalaze u ovom društvu nikakav razlog da ostanu. Nije u pitanju samo nezaposlenost, partijsko zapošljavanje, siromaštvo i ono što se uglavnom navodi. Nepostojanje bilo kakve skale vrednosti, odsustvo principa i ideja, opšte osećanje nesigurnosti, nepodnošljive nesigurnosti i strah od budućnosti, sve su to razlozi zbog kojih mladi žele da odu u društva koja još imaju principe na koje se oslanjaju. Iz to, najveća bolest našeg društva – prezir prema izuzetnosti, mržnja prema uspešnim, diskvalifikacija vrednosti znanja bilo koje vrste i samosvojnosti – sve to ne daje snagu da se u život uđe sa optimizmom i nadom. Naše društvo i duhovno i fizički u vlasti je tanatosa. A mladima treba eros, osećaj stvaranja života, društvenog ambijenta u kojem žele da žive i vide svoju budućnost.

 

Jalovo ulaganje u slobodu

Mogućnost da se ode iz zemlje koja ne funkcioniše, otvorena vrata ka boljem životu, zamišljenom ili realnom, čini da mladi sve manje osećaju neku obavezu prema zemlji u kojoj žive. Patriotizam u smislu želje i unutarnjeg naloga da se doprinese boljitku vlastite zajednice, da se ulaže, bori i gradi ono što su političari svojim nepočinstvima srušili – nestao je. Uostalom, u našoj istoriji pokazalo se da je ulaganje u slobodu i u zemlju jalov posao. Svaki novi režim uspevao je da dokaže da su sve žrtve i ulaganja u prethodnom režimu bile ne samo uzaludne već i samo zlo. Zato sada imamo tako zdušnu podršku rehabilitaciji profašističkih likova iz prošlosti, apsolutno poništavanje antifašističke borbe i ideja socijalizma i socijalne pravde, ma kako da su one bile sprovođene. Zašto bi mladi osećali da nešto duguju svojoj zemlji kad se to nimalo ne vrednuje.

Sa druge strane, mislim da je neaktivnost i indolencija mladih apsolutno pogubna i da tome doprinose i novi mediji koji daju iluziju nekog učestvovanja u društvenom životu. Ovde tvit, tamo post na Fejsbuku, video-štosovi i duhovitosti – čisto fingiranje aktivnosti u kojem se mladi iscrpljuju. Tome doprinosi i medijski prenošena ideologija kvaziindividualizma, koja ističe ideju da je najvažnije živeti svoj život, zatvoriti oči pred realnošću i vazda biti srećan. To zatvaranje očiju mladih generacija prema režimu koji im oduzima slobodu i budućnost najopasnija je stvar koja nam se događa. Oni to često objašnjavaju prezirom.

Ali, i pored svih objašnjenja i razumevanja, duboko se ne slažem sa indolentnošću i neproduktivnim prezirom prema našoj realnosti, koja je toliko loša da ne zaslužuje prezir već otpor. Pristajati na postojanje Vođe, stavljanje svih institucija u ruke jedne partije, otvorena propaganda, providna manipulacija – sve to i još mnogo više ne smeju mladi da pravdaju nedostatkom alternative. Na njima je da je stvore.

 

Izvori: