Jedno od najčešćih obećanja koje čujemo jeste obećanje o promeni sistema. To se obećanje umnožava sa različitih krajeva političkog spektra kako se bliže izbori. I to je očekivano. U težnji da se zvuči ozbiljno, potkovano i politički zrelo, reći će se najčešće kako nije dovoljna promena vlasti, već „promena sistema“. To smo čuli bezbroj puta. Na ovaj način, politički kandidati pokušavaju da se odvoje od drugih, ne bi li bili uočljiviji i oku birača važniji. Ali šta čini razliku?

 

Ako uzmemo u obzir najčešću definiciju društva videćemo da tu politika i ekonomija nisu same. Veliki deo osnovne podele društva predstavlja kultura. Ali ne prevrćite očima. Nije to ta kultura. Nije to galerija i muzej. Nije to “dosadna muzika”. Kultura je zapravo mnogo širi pojam i mnogo važniji pojam. Pa u tom smislu ona obuhvata: norme, vrednosti, rituale, jezike i simbole. Ovih pet prilično nejasnih stvari odrediće na koji način će se politika i ekonomija osmisliti, primeniti i primiti u određenoj zajednici. I od njih će zavisiti sve ostalo. Ako uzmemo u obzir da bilo koji željeni proces, na primer borba protiv korupcije, ne može da prevaziđe i prenabregne postavljene kulturne obrasce, onda nam ovo pitanje postaje izuzetno važno. Ispostavlja se da ukoliko želimo da promenimo sistem, ipak moramo da promenimo kulturu u svim njenim aspektima. Tu će se sakriti odgovori promene sistema. Ali, da bi bilo jasnije moramo pojasniti šta su ti aspekti na primeru domaćinske kafanske supe.

 

Zamislite da ulazim u restoran koji se, naprimer, zove „Sistem“. Ne bi trebalo da sa vrata vičem: „Želim supu odmah!“. To bi bilo izrazito ružno i nevaspitano. Seo sam, sačekao da konobar dođe i upita me šta želim da pojedem. Pribrano sam rekao: „Supu molim vas!“ i time zadovoljio okvir pristojnog jezika.

Prihvaćena je društvena norma da se supa u restoranu ne može stvoriti ispred mene odmah. Ali ukoliko budem čekao sat vremena, onda će mi očekivanja od društvenih normi biti umanjena. Primereno je sačekati na svoju naručenu supu nekoliko minuta. On je supu doneo nakon normativno prihvatljivog roka i , gle, nije bilo sukoba ni problema.

Stigla je supa od povrća koju sam naručio. Naručivanje supe samo po sebi izaziva niz pitanja. Prvo kakvu supu želim? Ukoliko je supa od ljudskog mesa, neću je jesti. Vrednosti mi ne dozvoljavaju kanibalizam. Ili ukoliko je od mesa životinje, pitaću se od koje? Jer ne jedem sve životinje. I da li jedem životinje uopšte? Da li ću je pojesti ili ne diktiraće mi ustanovljene vrednosti koje sam prihvatio. S obzirom da sam naručio supu od povrća nemam vrednosne nedoumice.

Sada, nakon svega toga, moram rešiti na koji način jedem supu. Ishrana je jedan od najvažnijih društvenih rituala i često reprezentativni izraz kulture. Ritual ishrane u mojoj sredini sam nasledio iz odgoja preko roditelja. Supu ću jesti kašikom iz dubokog tanjira, neću srkati beskonačno glasno, neću uzdisati i vikati kako je supa preukusna, neću supu jesti umakanjem prstiju pa lizanjem, neću prdeti dok jedem. Naučen sam na ritual ishrane koji je prihvatljiv u mojoj zajednici. U ovom trenutku neću jesti supu s poda, iako bi se to u drugoj kulturi, naprimer, očekivalo. Kod nas se supa jede za povisokim stolom koji služi ritualu ishrane. Takozvani sto za ručavanje. Ok. Rešeni su problemi rituala.

Poslednje pitanje je pitanje simbola. Predstavimo to na sledeći način; Mene supa od povrća podseti na vreme kad sam bio dete. Ukus kuvane šargarepe je vrlo važno sećanje, jer me podseća na drage ljude koji su me pazili kad sam, kao mali, bio bolestan. Supa mi je tako postala simbol doma, vremena provedenog sa roditeljima i njihovim roditeljima. Ali, da li će supa iz restorana biti ista kao ta roditeljska supa? Neće. Da li će mi svaka supa značiti kao roditeljska supa? Neće. Ipak, kad god mi roditelji budu nedostajali u emotivnim trenucima, supa će me podsetiti na njih. Da li će mi supa postati simbol porodice? Verovatno da. Jedan od simbola. Supu ću voleti ne samo zbog ukusa, već i zbog sećanja. Da mi je neko kao detetu prosuo vrelu supu u lice verovatno bi se simbolika supe drugačije ustanovila. Ne bi bila simbol porodične ljubavi i brige, već nasilja. Ovako, zahvalan sam porodici što se upravo njih setim kada vidim supu.

 

Sada da se vratimo na početak.

 

Kada čujete „promena sistema“ odmah proverite kakva kultura prati velika obećanja. Bez promene kulture neće i ne može biti „promene sistema“. Nije potrebno samo promeniti restoran. Nije to promena sistema. Moramo da prestanemo da gazdujemo u restoranu, da se bahato ponašamo prema konobaru i da ne srčemo supu, da ne prdimo, da ne prosipamo. Moramo prestati da virimo u tuđ tanjir i mešamo prstima tuđu supu. To je promena sistema.

 

Kada svako od nas umesto jezika nasilja počne koristiti jezike civilizovanog govora, promenićemo sistem.

Kada konflikt, koji je postao norma, zamenimo dijalogom i konstruktivnim razmišljanjem, promenićemo sistem.

Kada zabranimo sebi krvoločje i na to mesto postavimo vrednosti poput ljubavi, pa makar i u naznaci, promenićemo sistem.

Kada ukinemo bahatost i destrukciju a za ritual ustanovimo sređivanje svog okruženja i umivanje sopstvenog lica, promenićemo sistem.

Kada simbole rata zamenimo simbolima mira, i kada nam oni zaista budu značili, promenićemo sistem.

 

Politika i ekonomija, kao važni procesi, onda će imati na šta da “sednu” i na čemu da se prime pa će odabir restorana biti prosta stvar. Iako postoje restorani gde je prihvatljivo biti budala, verujem da će većina hteti da jede na miru.

Do tada će svaka supa biti loša, svaki restoran nedovoljno dobar, svaki gost i konobar biće neprijatelji i, nažalost, svaki ceh preskup.

 

Vladimir Pajić
Predsednik Beogradskog odbora PSG