Intervju Pavla Grbovića, predsednika Pokreta slobodnih građana za nedeljnik NIN, intervju radila novinarka Dragana Pejović, fotografija: Zoran Ilić - NIN

 

 

Razgovori još traju, ali sam optimista da ćemo postići dogovor o tome ko će biti nosilac opozicione liste, ko predsednički, a ko kandidat za gradonačelnika Beogradu

Nasuprot onim koalicionim partnerima koji tvrde da nije bilo razgovora o zajedničkom kandidatu na predstojećim izborima, Pavle Grbović, predsednik Pokreta slobodnih građana kaže da ih je bilo i da je bilo konkretnih predloga, ali da još uvek ne postoji dogovor. Intervju za NIN vodimo 1. novembra, dan po isteku roka na koji se grupacija Stranka slobode i pravde, Demokratska i Narodna stranka, Pokret za Preokret i Pokret slobodnih građana u više navrata obavezala za donošenje odluke o nastupu na beogradskim, predsedničkim i konačno, parlamentarnim izborima.

„Mogu da govorim iz perspektive PSG. Imali smo sednicu Glavnog dobora 10. oktobra. Odluke nismo formalizovali, ali mogu da kažem da je podrška izlasku na izbore nedvosmislena, jer nije bilo ni jednog glasa protiv. Mislim da je javnost umorna od našeg kolebanja hoćemo li izaći na izbore i u kom format i da je ne treba dodatno mrcvariti seckanjem tih informacija. Pred građane treba da izađemo kad budemo mogli da damo informacije koje ih interesuju- da li opozicija na izbore izlazi zajedno, ko će biti nosilac liste, ko predsednički, a ko kandidat za gradonačelnika Beograda. Ti razgovori traju, mislim da idu u dobrom pravcu. Možda se oteglo više nego što mi se sviđa, ali ovoga puta sam optimista da ćemo doći do dobrog dogovora.“

 

Kakvu poruku šaljete biračima ako ni rok koji ste sami sebi dali niste u stanju da poštujete? 

Ukoliko ovaj proces završimo na kvalitetan način biće, posle, potpuno beznačajno da li smo odluku doneli sedam dana ranije ili kasnije. Svaka od ovih stranaka ima svoje procese odlučivanja i stranačke organe. Zato je demokratija složeniji i bolji proces.

 

Šta vas je više usporilo- unutarstranačko odlučivanje ili pregovori o kvotama i mandatima?

I jedno i drugo utiče. Ali ne govori se tu samo o kvotama i mandatima. Verovatno ćemo izaći na izbore u okviru jedne koalicije koja ne okuplja samo istorodne stranke. Moramo da vidimo šta je to što nas politički okuplja, da se dogovorimo oko političke platforme i političkih poruka.

 

Šta je stav PSG u vezi sa različitim kolonama na različitim nivoima izbora?

Treba da idemo u što je moguće širem formatu na svim nivoima. PSG smatra da ne treba da pravimo mešovite kombinacije za različite nivoe, jer bi to stvorilo konfuziju u kojoj bi najviše pretrpeo predsednički kandidat. Zamislite da imamo dve parlamentarne liste koje podržavaju jednog predsedničkog kanidata i onda i jedna i druga pokušavaju da profitiraju na njegovom rejtingu dok se fokusiraju na svoje parlamentarne mandate, a predsednički kandidat trči sam kao kamikaza. PSG će imati predlog koji nije personalnog nego sistemskog karaktera. Nakon mandata Aleksandra Vučića, ali i pre njega Borisa Tadića, mogli smo da vidimo da je u rukama onoga koji osvoji dva milion glasova, realna politička moć. Odatle se postavlja Vlada, Skupština postaje mesto u kome se nalaze poslaničke kartice kao servis za sprovođenje politike koja se definiše na Andrićevom vencu. Važno je da građanima ponudimo model koji im garantuje da ta zloupotreba moći više neće biti moguća. A taj model mora kvalitativno da se razlikuje od toga- nećemo više, majke mi. Budući predsednički kandidat treba javno da obeća da će inicirati promenu izbornog sistema takvu da se poslanici biraju proporcionalno i regionalno, gde se u svim izbronim jedinicama glasa za ime i prezime, a da tako izabrani predstavnici dvotrećinskom većinom biraju predsednika. Samo tako izabran predsednik može da ispunjava svoju Ustavom propisanu funkciju predstavnika narodnog jedinstva, da ne podstiče podele i daje ključnu prednost određenim političkim organizacijama. U prevodu, taj kandidat treba da obeća da će biti spreman na samorazvlašćivanje nakon izbora.

 

Međutim, i sad, tokom intervjua, kad kažete opozicija mislite na vašu grupaciju, kao da drugi to nisu. Nije li poruka koju time šaljete- s vama nećemo sarađivati, iako ste deklarativno za što širi front?

Govorim samo o onim opozicionim grupacijama sa kojima PSG sarađuje ili može da sarađuje. Tu svakako spadaju i Ne davimo Beograd, Zajedno za Srbiju, to su stranke koje su nam ideološki i vrednosno bliske. Ne želim drugima da odričem opoziciono svojstvo, ali to ne znači da ih vidim kao potencijalnog saradnika PSG. Na primer Dveri, verujem da jesu protiv Aleksandra Vučića i SNS, ali to mi još uvek nije dovoljno da bismo mogli da sarađujemo. Ako neko smatra da građani Srbije ne treba da se vakcinišu ili da žene ne treba da imaju pravo na abortus, onda mi postaje skoro pa beznačajno što je protiv Vučića.

 

A za njih ste vi u koloni bivšeg režima.

Ne treba nam okupljanje aktera DS, ali treba nam obnova ideja na kojima je DS nastajala i opstajala. PSG tu ima svoju ulogu. Treba da tražimo svoje prirodne partnere sa kojima delimo vrednosti. Ne treba da gradimo svoju političku poziciju na razlikama. Znam da bi sasvim sigurno i meni bilo najlakše da kažem nećemo ni stari ni novi režim ili nećemo sa onima koji su imali priliku, jer ja sam najnoviji model na srpskoj poitičkoj sceni. Ali ne vidim da bi to odgovaralo današnjim društvenim potrebama. Ne bih se složio sa Boškom Obradovićem da je to recikliranje DS, nego je pokušaj obnavljanja demokratskog potencijala društva.

 

Šta vas politički vezuje za Narodnu stranku?

SSP i DS budućnost Srbije nedvosmisleno vide u EU i konsekventno tome dele set evropskih vrednosti. Narodna je više okrenuta tradiciji, konzervativniji su, ne dele isti entuzijazam za ulazak Srbije u EU ili zabrinutost zbog jačanja uticaja Kine, nećemo se uvek složiti, ali možemo da se složimo oko osnovnih demokratsih pitanja.

 

Prošle godine istraživanja su vam davala pet posto, osvojili ste 1,6, otprilike isti procenat koji vam i trenutno daju istraživanja. Da li ste analizirali taj pad?

Tih pet posto bio je naš potencijal. Taj broj ljudi se izjasnio da bi nam u određenim okolnostima dao svoj glas. Usled i objektivnih i subjektivnih okolnosti, korone i bojkota izbora, ali i grešaka tokom kampanje, loših nastupa, četničkih pesama, ljudi nisu poverovali da smo dovoljno stabilni da ih predstavljamo u Skupštini. Istraživanja mogu da budu orijentir, ali glasovi u ovom trenutku ne postoje. Kutije su prazne. Videćete da je većina stranaka, osim SSP, oko statističke greške, što znači da su veoma podložna promenama u kratkom vremenu. Ali, sva istraživanja pokazuju da građani očekuju i da može da ih motiviše neka vrsta ujedinjenja. Između stranaka i njihovih lidera postoje veće razlike nego što postoje među našim  aktivistima. A nijedna od organizacija nema dovoljno razvijenu infrastrukturu da sama izađe na izbore ili odbrani glasove.

 

Kakva je motivacija za vaše birače kad kažete da je ova vlast nepopravljiva? Šta će biti vaša funkcija u skupštini, na primer, ako vi smatrate da ništa ne može da se popravi?

U situaciji u kojoj se sada nalazimo, duboke političke izolacije, ovakva vlast neće pristati ni na kakav ustupak niti na bilo šta što će nju oslabiti do mere da postane ranjiva pred opozicijom. Ta bi se situacija drastično promenila kada bi opozicija imala više od jedne trećine poslanika, kada neke suštinske odluke ne bi mogle da se donose bez nas. Tada bi vlast postala ranjivija.

 

U kakvoj ste izolaciji?

Ne govorim samo o PSG, nego i o drugim stranakama, a sve više i o organizacijama civilnog društva. To nije samo izolovanost od parlamenta nego i od svih procesa koji se u ovoj zemlji dešavaju. Imali smo neverovatne pokušaje normativnih promena- od ustavnih, Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, srećom neuspelog pokušaja promene Zakona o unutrašnjim poslovima, pa Zakon o spoljnim poslovima do skandaloznih najava izmena Krivičnog zakonika koji će inkriminisati mišljenje. U svim tim procesima vlast je simulirala dijalog samo sa civilnim društvom i to tako što su im uvek upućivali poziv, a nisu uvažavali njihove komentare i sugestije. Opozicija ne samo da nije bila nikada pozvana nego joj je uskraćeno da u javnom prostoru iskaže mišljenje o tim temama. U takvim uslovima imate samo jednu stranku koja kreira društvenu stvarnost za sve nas. Deo opozicije je izabrao da ne učestvuju u radu takvog parlamenta, ali ne i u političkom životu Srbije. Vlast je ta koja je odlučila da bojkotuje ostatak političke scene. Oni su ti koji su izabrali da ne pitaju ni jednu od relevantnih naučnih institucija o mogućim negativnim efektima projekta Rio Tinto na životnu sredinu. Pokušavajući da posle ovih pregovora simuliraju dijalog poslali su mi poziv da učestvujem na javnom slušanju o ustavnim promenama. U sredu posle podne za petak ujutru. To radite kad ne želite da pozvani dođe i nisam otišao.

 

Ali kad kažete da vas nema u javnom mnenju da li to znači da se odazivate na pozive svih medija?

Ne. Postoje određeni mediji za koje smatram da samo formalno ispunjavaju zakonsku definiciju medija, poput Pink i Hepi, koje su po svakom osnovu izgubile pravo da imaju nacionalnu frekvenciju samo što u Srbiji ne postoji institucija koja će to da konstatuje. Postoji i javni servis, koji  svi građani plaćaju i oni imaju pravo da čuju da postoji neka opozicija, ali pre svega da postoji drugačije mišljenje od onog što vlast plasira. Pri tome mislim da je RTS perfidniji i opasniji jer Pink i Hepi vas satanizuju, ali na taj način da im više niko ne veruje. Kad ih gledate, ipak vidite da neka opozicija postoji. Kad gledate RTS mislite da postoji samo vlast, struka koja veruje vlasti i nikakava druga društvena stvrnost, drugačije vizije i mišljenje. A RTS-u ljudi uglavnom veruju. Na RTS idem, ali to često liči na sačekušu u kojoj hodam po minskom polju da se, što bi rekla premijerka, mentalno ne detoniramo.

 

Pa ste mislili da to rešite tako što će stranke preuzeti upravljanje RTS-om, kako ste napisali u amandamnima na predlog evrparalamentaraca? Ili tako što ćete RTS-u izdiktirati redukovan spisak produkcija čije će programe emitovati?

Dali smo alternativne predloge. Možda nismo naveli sve produkcije, to je moglo da se menja, nudili smo ad hok rešenja kako bismo premostili period do izbora. Strukturne temeljne reforme zahtevaju mnogo duži vremenski proces. Pokušali smo da nađemo rešenja koja možda ne bi dovela u potpunosti do objektivnog izveštavanja, ali bi dovela do ujednačavanja sadržaja. Ta rešenja nisu sjajna. U normalnim državama bili bismo tretirani kao čudaci koji imaju sulude zahteve. Ali ja moram da vas razočaram, ovo nije normalna država. Ne živimo u normalnom okruženju i nemamo normalne procedura. Bili smo pritisnuti da u tavim okolnosti ponudimo neuobičajena rešenja. Sličnim rešenjima, možda ne baš ovo za paralelna uredništva i nezavine produkcije, već se pribegavalo u Crnoj Gori i Makedoniji. Tamo građani sad mogu da dođu do određenih informacija i mogu da vide svoje političke aktere. Ovde značajan broj građana, ne računajući urbane centre, ne može da dođe u takvu situaciju. SBB nema više od milion korisnika u Srbiji, a imamo pet miliona birača. Dakle, svaka naša akcija ima ograničen domet do 20-25 posto građana.

 

Smatrate da su kanali na SBB merilo objektivnog informisanja?

Govorim samo o kablovskom operateru na čijim kanalima opozicija može da se pojavi. Ne mislim da je tu situacija sjajna, samo da građani preko tih kanala dolaze u kontakt sa opozicijom.

 

Da li ste zaista verovali da su predlozi koje šaljete prihvatljivi i realni?

Paralelno uredništvo ne, ali personalne promene na RTS je moglo da se sprovede i mislim da je moglo da se sprovede da nezavisne produkcije emituju sadržaje češće i više nego što je to slučaj danas. To je u skladu sa zakonskim okvirom, ne ugrožava se u velikoj meri autonomija javnog servisa i da je postojala volja druge strane do nekog rešenja smo mogli da dođemo.

 

Nedavno ste rekli da su vam nakon izbora ostali samo dugovi u PSG, ali da ste ipak uspeli da preživite. Kako?

Uspeli smo tako što smo svoje troškove maksimalno skratili. Nemamo zaposlena lica, imamo jednu kancelariju u Beogradu. Kancelarija u Požarevcu finansiraju ljudi koji su je otvorili. Ne plaćamo puno reklamne prostore, imamo pomoć ljudi kroz donacije i članarine i pomoć u smislu obezbeđivanja materijala, logističkih stvari. Ta sva sredstva ne prelaze iznos od par hiljada evra na mesečnom nivou.

 

Na pitanja koja ste u vezi sa nabavkom opreme za prisluškivanje u EPS-postavili, već imate odgovor?

U mojim rukama su pitanja i to je moja uloga u ovom trenutku. Ne preuzimam na sebe ulogu ni istraživačkog novinara ni tužioca ni sudije. Uradio sam to zato što ta pitanja nisam ja izmislio, ne postoje od juče nego veoma dugo i iznosili su ih i neki ljudi iz EPS. Oni su trpeli razne vrste pritisaka, o nekim stvarima svedočili, imamo imena i prezimena tih zaposlenih,. Međutim, prema njima EPS očigledno ima mehanizme kako da napravi pritisak.  Sa druge strane, jedini pritisak koji ja mogu da trpim je kritika, tabloidna kampanja i ako bude pravnog i to će se preživeti. Više puta sam postavio pitanje i ukazao na to ko bi trebalo da da odgovore. Milorad Grčić, jer je on v.d. direktora EPS za vreme čijeg mandata je formrian sektor unutrašnje kontrole i Nenad Dilberović je postavljen na mesto načelnika tog sektora. Zašto Vučić? Zato što je on potpisao akt o imenovanju Grčića, 15. marta 2016. Prilično nemoguće deluje da čovek koji zna osam hiljada toponima u Srbiji i koji zna sve o svakome i svemu i bio je koordinator službi bezbednosti od 2012, može da ne zna da se formira paralelna bezbednosna struktura u EPS-u ili drugim sektorima države. Cela mudrost njihova sad je, pošto je taj organizam počeo da jede sam sebe, jer su gotovo istrebili sve svoje političke i poslovne neprijatelje, kako da taj proces dovrše, a da istovremeno sami ne iskrvare. Postavio sam pitanje da li je taj sistem pratio Vučićevog oca? Pa neka odgovori na pitanje i neka kaže da nije pratio ili da jeste, ali onda da odgovori i na pitanja da li je znao za to i da li je sam uveo taj sistem. Ključna imena su još Bogdan Pušića, načelnika UKP i Zagorka Dolovac kao javna tužiteljka- koji treba da odgovore na pitanja da li je taj predmet formiran, da li je istraga sprovedena....

           

Tvrdite da je ovog trenutka taj sistem  otrgnut ili okrenut protiv Vučića?

Tako deluje ukoliko su zaista pratili njegovog oca. Sad ulazimo u nepreglednu šumu njihovih međusobnih optužbi. Mene ta vrsta rijalitija ne zanima. Samo želim da se sve to ispita, jer smatram da treba da postoji krivična, ali i politička odgovornost ne samo za konkretne akcije, nego za uspostavljanje takvog sistema, gde ne možete zaobići ime Aleksandra Vučića. Ako se sistem u nekom trenutku okrenuo protiv njega i ugrožavao ga, to ga ne abolira od odgovornosti za uspostavljanje sistema.